KPI MLADIMA!

Objavljeno:
KPI MLADIMA!

To je žalosno. Polemiku protiv
KPI trebalo je povesti u prvoj polovini
prošle decenije. Kasnite, dragi moji.
Nije važno što se tada niste ni rodili…[1]

Novinari iz celog sveta (uključujući
i one sa televizije) sada vam (kako se to valjda još kaže
na studentskom žargonu) ližu guzice. Ja ne, dragi moji.

Imate lica tatinih sinova.
Plava krv nije voda.[2]
Nosite isto zlo u očima.
Puni ste straha, nesigurni, očajni
(u redu!), ali isto tako znate kako da budete
siledžije, ucenjivači, čvrsti i neumoljivi:
to su malograđanske privilegije, dragi moji.

Kada ste se juče u Vale Đulija potukli
sa policajcima
ja sam saosećao s policajcima!
Zato što su policajci sinovi siromašnih.
Dolaze iz predgrađa, sa sela ili iz gradova.
Što se mene tiče, dobro znam
kako im je bilo kao deci i mladićima;
dragocenih hiljadu lira, otac koji je i sam dečak,
zbog siromaštva, koje ne donosi autoritet.

Majka bezosećajna kao portir, ili nežna,  
zbog neke boljke, kao ptičica;
brojna braća; straćara
između bašti s crvenom žalfijom (na tuđoj
zemlji, isparcelisanoj); prizemlje  
odmah iznad kanalizacije; ili stanovi u nekoj džinovskoj
oronuloj zgradi, itd., itd.

Pogledajte samo kako su obučeni: kao pajaci,
s tom grubom odećom koja zaudara na vojnička  
sledovanja i običan svet. Najgore je, naravno,
to psihološko stanje na koje su svedeni
(za jedva četrdeset hiljada lira mesečno):
nema više osmeha,
nema više prijateljstva sa svetom,
odvojeni,
isključeni (isključenost kojoj nema ravne)
poniženi gubitkom kvaliteta koji bi ih ubrajao u ljudska bića,
zato što su policajci (mržnja rađa mržnju).

Imaju dvadeset godina, vaši su vršnjaci, dragi i drage moje.
Očigledno se slažemo u osudi institucije policije.

Ali, samo probajte da napadnete pravosuđe i dobićete svoje!
Ti dečaci policajci, koje ste vi, tatini sinovi,  
i vaše sveto siledžijstvo (u duhu tradicije
Risorđimenta)[3] prebili toljagama,
pripadaju drugoj društvenoj klasi.

Juče, u Vale Đulija, mogli smo da vidimo fragment
klasne borbe: i u njoj ste vi, dragi moji (iako s pravim  
razlogom), bili bogati,
dok su policajci (koji su se našli na pogrešnoj  
strani) bili siromašni. Nema šta, divnu ste pobedu
odneli! U slučajevima poput ovog,  
cveće ide policajcima. Popolo, Corriere della sera, Newsweek i Mond
ližu vam guzice. Vi ste njihova deca,

njihova nada, njihova budućnost: ako vam nešto prigovaraju,
to sigurno ne znači da se spremaju za klasni rat
protiv vas! Ako ništa drugo,  
to može biti samo stara porodična svađa.

Naime, onima koji stoje izvan vaše borbe,
intelektualcima ili radnicima, mora da je smešna ideja
da mladi buržuji daju infuziju starim buržujima,  
i da stari buržuji trpaju u zatvore
mlade buržuje. Hitlerovo vreme
polako se vraća: buržoazija voli  
kada je kažnjava sopstvena ruka.

Neka mi oproste moja mlađa braća, njih hiljadu ili dve,
koji se bore u Trentu i Torinu,  
u Paviji ili Pizi, u Firenci i pomalo ovde u Rimu,
ali ovo moram da kažem: studentski pokret se ne bavi
čitanjem Jevanđelja, što mu njegovi sredovečni laskavci pripisuju,
da bi se opet osetili mladim i stekli ucenjivačko devičanstvo;
studenti realno znaju samo za jedno:  

za moralizam svojih očeva sudija i eksperata,
za konformističko siledžijstvo svoje starije braće
(koji idu stopama očeva, naravno),
za mržnju koju njihove majke, seljačkog porekla,
makar i veoma dalekog, gaje prema kulturi.

Sve to znate, draga deco.  
A znate na osnovu dva neodoljiva osećanja:
na osnovu svesti o vašim pravima (demokratija uzima u obzir samo vas, to je dobro poznato)  
i želje za vlašću.

Da, vaše parole se stalno vrte
oko osvajanja vlasti.[4]
U vašim bradama vidim nemoćnu ambiciju;
u vašim bledim licima očajnički snobizam,
u vašim unezverenim pogledima seksualnu disocijaciju,
u vašem dobrom zdravlju aroganciju, u vašem lošem zdravlju prezir
(samo kod onih među vama koji dolaze iz najniže

srednje klase ili iz nekih radničkih porodica,  
u tim poremećajima ima nečeg plemenitog:  
upoznajte sebe i školu iz Barbiane!).[5]

Okupirate univerzitete[6]
i kažete kako istu ideju  
treba preneti mladim radnicima.
I dobro: da li će se Corriere della sera i Popolo, Newsweek i Mond zaista potruditi da shvate njihove probleme?

Da li će se policija ograničiti na nešto malo batina
u nekoj okupiranoj fabrici?
(Ali, kako uopšte možete da pomislite
da bi neki mladi radnik mogao da okupira fabriku
a da posle tri dana ne počne da gladuje?
A vi ćete, draga deco, okupirati univerzitete,
i dati radničkoj deci pola svojih primanja, istina skromnih,
koja vam šalju roditelji,
tako da zajedno s vama
okupiraju svoje fabrike? Žao mi je.)[7]

Ovo su banalna zapažanja;  
ucenjujem vas. Ali, sve to je uzalud:
zato što ste buržuji, a to znači
antikomunisti. A radnici, oni su  
još uvek u 1950. i još dalje.
Ideja drevna koliko i Pokret otpora  
(koju je trebalo napasti pre dvadeset godina
i utoliko gore po vas što se tada niste ni rodili)
još uvek plamti u grudima ljudi iz predgrađa.
Možda radnici ne govore ni francuski, ni engleski
i možda ima samo jedan, siromašak, koji noću, u svojoj partijskoj ćeliji,
pokušava da nauči koju reč ruskog.

Prestanite da mislite na svoja prava,
prestanite da tražite vlast.
Iskupljena buržoazija mora se odreći svih svojih prava
i proterati iz svoje duše, jednom za svagda,
ideju vlasti. Sve to je liberalizam: ostavite to
Bobiju Kenediju.[8]

Znanje se stiče okupiranjem fabrike,
a ne univerziteta: vaši laskavci (komunisti takođe)
ne govore vam prostu istinu: da ste nova
idealistička sorta kvalunkvista,[9] kao i vaši očevi,
da, kao i vaši očevi, sinovi moji.

Evo,
Amerikanci, vaši divni vršnjaci,
sa svojim glupim cvećem,  
izmišljaju novi revolucionarni jezik!
Izmišljaju ga svakog dana!
Ali, vi to ne možete jer u Evropi već postoji jedan:
zar ste ga zaboravili?
Da, zaboravili ste ga (na veliko zadovoljstvo
Timesa i Tempa). Zaboravili,  
dok s glupim provincijalizmom grabite
„sve više ulevo“.

Začudo,
zaboravili ste revolucionarni jezik siromašnih,  
onaj stari, toljatijevski, zvanični
jezik Komunističke partije,
da biste usvojili njegovu jeretičku verziju,
ali isključivo na osnovu najplićeg žargona
sociologa bez ideologije (ili izlapelih partijskih birokrata).

S takvim jezikom,
na rečima polažete pravo na sve,
dok praktično tražite samo ono
na šta (kao dobra buržujska deca) ionako imate pravo:
niz hitnih reformi,

primenu novih pedagoških metoda
i obnovu državnog organizma.  
Bravo! O, sveta osećanja!
Neka srećna zvezda buržoazije bude uz vas!
Ošamućeni od pobede nad mladim
policajcima, koje je siromaštvo primoralo da budu sluge
(i opijeni zanimanjem buržoaskog javnog mnjenja,  
prema kojem se ponašate kao žena koja, bez ljubavi,
ignoriše i muči bogatog udvarača),
gurnuli ste u stranu jedini zaista opasan instrument
za borbu protiv vaših očeva:
komunizam.

Nadam se da ste shvatili,
da glumeći puritanizam
samo udaljavate sebe
od prave revolucionarne akcije.
Ali, hajde, deco, napred, napadnite sindikate!
Napadnite partijske ćelije!
Okupirajte Centralni komitet; napred, napred,
podignite kamp ispred Botegone![9]
Ako već hoćete vlast, onda, ako ništa drugo,  
preuzmite vlast u Partiji, koja,  
iako u opoziciji (i u prilično lošem stanju,  
ako pogledate autoritet te gospode
u skromnim dvorednim odelima, ljubitelja boćanja, majstora nedorečenosti, buržoaskih vršnjaka vaših glupih očeva)
makar teoretski ima za cilj uništenje svake vlasti.
Sumnjam da će ona sama, u međuvremenu, odlučiti
da uništi ono što je u njoj buržoasko,  
čak i uz vaš doprinos,  
zaista sumnjam u to, zato što,  
rekao sam već, plava krv nije voda…

U svakom slučaju: KPI mladima!

Ali, šta vam u stvari predlažem? Šta vam
savetujem? Na šta vas nagovaram?
Kajem se, kajem se!
Izabrao sam put manje zla,
neka sam proklet. Ne slušajte me.
Ah ah ah
ucenjivač je ucenjen,
počinjem da trubim ovde, u ime zdravog razuma.
Prekidam na vreme,
da spasim sebe
od fanatične podvojenosti i dvosmislenosti…
Ali, došao sam do ivice srama…

(Bože, da li zaista moram da razmotrim mogućnost
da se u građanskom ratu borim na vašoj strani
i tako odbacim svoju staru ideju o revoluciji?)

[1] Verzija iz L’Espresso, završni stih: „utoliko gore po vas“.
[2] Verzija iz L’Espresso, stih pre ovog: „Mrzim vas, kao što mrzim i vaše očeve.“
[3] It., risorgimento: preporod. Period ujedinjenja Italije, u drugoj polovini XIX veka.
[4] Verzija iz L’Espresso: „…vaše strašne parole…“
[5] La scuola di Barbiana: eksperimentalna škola za siromašnu decu, koju je u selu Barbiana, početkom šezdesetih godina prošlog veka, osnovao buntovni katolički sveštenik Lorenco Milani Kompareti (Lorenzo Milani Comparetti, 1923–1967). Don Lorenco Milani je bio ţestoki kritičar klasno podeljenog društva i njegovog obrazovnog sistema, a neki njegovi učenici su kasnije afirmisali socijalističke ideje (videti, Lettera a una professoressa, 1967, knjiga koju je napisalo osmoro Don Milanijevih učenika).
[6] Verzija iz L’Espresso (16. VI 1968), još dva stiha pre ovog: „Reformisti! Reifikatori“
[7] Stihovi iz zagrade nalaze se u verzije objavljenoj u L’Espresso.
[8] Verzija iz L’Espresso: cela strofa je drugačija i sadrţi referencu na Artoovo „Obraćanja Dalaj Lami“,
iz trećeg broja Nadrealističke revolucije (Antonin Artaud, „Adresse au DalaïLama“, La Révolution
Surréaliste
, no. 3, 15. IV 1925):

Se il Gran Lama sa di essere il Gran Lama
vuol dire che non è il Gran Lama (Artaud):
quindi, i Maestri
– che sapranno sempre di essere Maestri –
non saranno mai Maestri:né Gui né voi (Luigi Gui, ministar obrazovanja, kasnije unutrašnjih poslova;
prim. prev.)
riuscirete mai a fare dei Maestri.
[9] Qualunquismo, kvalunkvizam: videti f. 1 iz teksta Nesrećna mladost. Navodno „apolitični“,
„antipartijski“ populistički pokret (Fronte dell’uomo qualunque), osnovan odmah po završetku Drugog svetskog rata, koji se obraćao „običnim ljudima“, nezainteresovanim za partijske interese već samo za rešavanje „ţivotnih problema“. Pokret je, međutim, bio monarhistički, izrazito desničarski i privlačio mnoge bivše fašiste, koji nisu otvoreno pokazivali svoja ubeđenja. Posle 1949, članstvo i sledbenici pokreta stopili su se s demohrišćanskim glasačkim telom. (U engleskom prevodu, ko zna zašto, umesto
„kvalunkvista“, stoji „…nova sorta arijevaca“.)
[10] Bottegone, popularni naziv za kuću u (ulici) Via delle Botteghe Oscure br. 5, u kojoj se nalazilo sedište KPI.


Apologija
 

Šta je „loša poezija“ (kao što je, pretpostavljam, „KPI mladima!“)? To je vrlo prosto: loša poezija je ona koja sama po sebi ne prenosi ono što je autor hteo da kaže; to je ona poezija u kojoj konotacije u isti mah izobličuju i zamagljuju značenje.

Kao što znamo, poezija izvlači svoje znake iz različitih semantičkih polja, koje dovodi u vezu, često proizvoljno; od svakog od tih znakova ona zatim pravi neku vrstu stratifikacije, u kojoj svaki sloj odgovara značenju nekog znaka, izvučenog iz određenog semantičkog polja, ali privremeno povezanog s drugima (uz pomoć demona).

Prema tome, da, loša poezija se može razumeti, ali za to je potrebna dobra volja.

Sumnjam u dobru volju mnogih čitalaca ove loše poezije; između ostalog i zato što bih, u mnogim slučajevima, od njih morao da očekujem „lošu volju iz dobre namere“. Drugim rečima, političku strast koja vredi isto koliko i moja, koja ima svoje nade i ogorčenja, svoje idole i svoju mržnju.

Neka bude jasno da sam ovu lošu poeziju napisao u nekoliko registara istovremeno: i da su oni „rascepljeni“, ironični i samoironični. Sve je rečeno pod znacima navoda. Deo o policajcima je komad ars retorica (retoričkog umeća), koji bi neki ludi pisar iz Bolonje, u ovom slučaju, možda definisao kao „captatio malevolentiae“[1] (izazivanje zlobe); prema tome, ti znaci navoda su sastavni deo provokacije. Nadam se da loša volja mojih dobrih čitalaca „prihvata“ provokaciju, zato što je reč o provokaciji koja stiže sa blagonaklonog nivoa. (Provokacije koje se ne mogu prihvatiti su samo one koje stižu od fašista i policije.) Takvi citati su, na primer, ona dva dela u kojima govorim o starim radnicima koji noću idu u svoje partijske ćelije da bi učili ruski i evoluciji onih starih, prekaljenih članova KPI; iako je činjenica da takvi radnici i takve osobe iz KPI objektivno odgovaraju „stvarnosti“, oni su, u ovoj poemi, retoričke i paradoksalne figure – ali i dalje provokativne.

Jedini deo koji nije provokativan, iako izražen glupim tonom, jesu one reči u zagradi, na samom kraju. Tu sam, na pozadini od jednog ironičnog i gorkog prizora (nisam mogao da se otarasim demona koji me je opseo odmah posle sukoba u Vale Đulija i zato ovde insistiram na hronologiji, zbog onih koji nisu filolozi) postavio „pravo“ pitanje. Dilema pred koju nas postavlja budućnost glasi: građanski rat ili revolucija?

Ne mogu da se ponašam kao mnoge moje kolege, koje se pretvaraju da brkaju te dve stvari (ili im to zaista uspeva!), i koje, zaražene „studentskom psihozom“, naglavačke hrle studentima u susret (da bi im laskali i za uzvrat dobijali samo prezir), kao što ne mogu ni da kažem da je svaka revolucionarna mogućnost iscrpljena i da se zato (u tako različitim istorijskim sudbinama, kao što su one u Americi ili u Zapadnoj Nemačkoj) moramo opredeliti za „građanski rat“; u stvari, kao što sam već mnogo puta rekao, buržoazija vodi građanski rat protiv same sebe. Najzad, ne mogu ni da budem toliko ciničan (kao neki Francuzi) da bih mislio kako bi revolucija mogla da „profitira“ od građanskog rata koji su započeli studenti – da bismo ove kasnije gurnuli u stranu ili ih čak potpuno odbacili.

Ta loša poezija je nastala u takvom stanju duha, a njena glavna crta je, u svakom slučaju, provokacija (koju, budući loša, izražava nasumično). Ali, i u tome je srž, zašto sam toliko provocirao studente (toliko da su čak i neki jeftini privatni listovi mogli da spekulišu o tome)?

Razlog je sledeći: sve do moje generacije, mladi ljudi su pred sobom imali buržoaziju kao „objekt“, kao „odvojeni“ svet (odvojen od njih, zato što, naravno, govorim o isključenim mladim ljudima; isključenim zbog traume; a kao tipičan slučaj, možemo uzeti traumu devetnaestogodišnjeg Lenjina, koji je gledao kada mu je policija obesila brata). Zato smo na buržoaziju mogli da ogledamo objektivno, spolja (čak i ako smo s njom bili strašno upetljani, kroz istoriju, školu, crkvu, strepnju); imali smo mogućnost da na buržoaziju gledamo objektivno, u skladu s tipičnom obrascem, na osnovu „pogleda“ onoga što nije bilo buržoazija: radnika i seljaka (onoga što se kasnije nazivalo Trećim svetom). Prema tome, mi, mladi intelektualci, od pre dvadeset ili trideset godina (i kao klasa privilegovanih, studenti), mogli smo da zauzmemo antiburžoaski stav izvan same buržoazije, kroz optiku koju su nudile druge društvene klase (revolucionarne ili buntovničke, kakve su tada bile).

Odrasli smo, dakle, sa određenom idejom o revoluciji: radničkom i seljačkom revolucijom (Rusija 1917, Kina, Kuba, Alžir, Vijetnam). Samim tim, od traumatske mržnje prema buržoaziji mogli samo da napravimo pravednu perspektivu, u koju bismo ugradili svoje delovanje, u nekoj izvesnoj budućnosti (makar delimično, zato što smo svi pomalo sentimentalni).

Neka mlada osoba danas se nalazi u drugačijoj situaciji: njoj je mnogo teže da na buržoasku klasu gleda objektivno, očima druge društvene klase. Razlog tome je trijumf buržoazije, to što je uspela da radnike i bivše kolonijalne seljake pretvori u malograđane. Ukratko, kroz neokapitalizam, malograđanština postaje ljudsko stanje.[2] Oni koji su rođeni u toj entropiji, nikako ne mogu da se metafizički postave izvan nje. S tim je gotovo. Zato pokušavam da isprovociram mlade. Oni su verovatno poslednja generacija koja vidi radnike i seljake; sledeća generacija će oko sebe videti samo tu malograđansku entropiju.

Što se mene tiče, lično (moja lična isključenost, kao mladića, bila je mnogo gora od one koju trpi neki crnac ili Jevrejin) i javno (fašizam i rat, koji su mi otvorili oči za život: koliko vešanja, koliko klanja!) toliko sam traumatizovan buržoazijom da je moja mržnja prema njoj sada već postala patološka. Od nje ne očekujem ništa, ni kao celine, niti kao tvorca sopstvenih antitela (kao što se dešava u entropijama: antitela rastu i u američkoj entropiji, samo zato što u Americi ima crnaca: za nekog američkog dečaka, oni danas imaju istu funkciju kao siromašni radnici i seljaci za nas kada smo bili mladi).

S obzirom na moj „totalni“ nedostatak vere u buržoaziju, protivim se ideji o građanskom ratu, koji bi buržoazija, možda i kroz eksploziju studentskog bunta, povela protiv same sebe. Rekao bih da su mladi ljudi iz ove generacije i fizički mnogo više buržuji nego što smo to bili mi. I šta sad? Zar nemam pravo da ih provociram? Kako bih drugačije mogao da stupim u neki odnos s njima, ako ne na taj način? Demon koji me je doveo u iskušenje je, kao što znate, pun poroka: ovog puta on ima i porok nestrpljenja i nedostatka ljubavi prema starom zanatu umetnosti: napravio sam grubu smesu svih semantičkih polja, pri čemu mi je bilo krivo što nisam bio još pragmatičniji, naime, što nisam uključio i semantička polja nejezičke komunikacije, to jest, fizičku pojavu i ponašanje… Da zaključim: današnji mladi studenti pripadaju „totalitetu“ („semantičkim poljima“ koja sami izražavaju, kroz jezičku i nejezičku komunikaciju); temeljno su uniformisani i ograđeni, samim tim, verujem, nesposobni da sami uvide da kada sebe, u svojoj samokritici, definišu kao „malograđane“, prave osnovnu i nesvesnu grešku: današnji malograđani u svari više nemaju seljačke babe i dedove već prababe i pradedove ili možda čukunbabe i čukundedove; oni nisu na pragmatičan način proživeli antiburžoasko revolucionarno (radničko) iskustvo (odatle besmisleno tumaranje u potrazi za radničkim drugovima); oni su, naprotiv, iskusili prvi tip neokapitalističkog kvaliteta života, zajedno sa problemima totalne industrijalizacije. Prema tome, današnji malograđani više nisu oni koje su definisali marksistički klasici, na primer, Lenjin. (Današnja Kina, na primer, nije više ona Lenjinova; i zato je čisto ludilo danas navoditi kao primer „Kinu“ iz nekog Lenjinovog bukleta o imperijalizmu.) Povrh svega, mladi ljudi (kojima bi bilo bolje da malo požure i otarase se užasne klasne denominacije studenata i postanu mladi intelektualci) jednostavno ne shvataju koliko su današnji malograđani odvratni i da je to model kojem se prilagođavaju i radnici (uprkos upornom optimizmu komunističkog kanona) i siromašni seljaci (uprkos njihovoj mitologizaciji od strane intelektualaca koji idu tragom Markuzea i Fanona, uključujući i mene, ali ante litteram[101]).

Prema tome, tu manihejsku svest o buržoaskom zlu studenti bi mogli da steknu na sledeći način (sažeto rečeno):

  1. a) tako što će iznova i mimo socioloških i marksističkih klasika analizirati malograđane kakvi su (oni sami, mi) danas;
  2. b) tako što će odbaciti ontološko i tautološko samodređenje „student“ i pristati da budu prosto „intelektualci“;
  3. c) tako što će na osnovu poslednjeg preostalog izbora – na pragu poistovećivanja buržoaske istorije sa istorijom ljudskog roda – raditi u korist onoga što nije buržoasko. (U tome danas mogu uspeti samo ako moć razuma zamene onim lično i javno traumatizovanim razumom, na koji sam ukazao – što je krajnje teška operacija, koja podrazumeva „ingenioznu“ samoanalizu, mimo svih konvencija.)


[1]
Aluzija na latinsku retoričku tehniku, captatio benevolentiae, izazivanje ili sticanje naklonosti u obraćanju publici.
[2] Pazolini doslovno kaže „buržoazija postaje ljudsko stanje“ (la borghesia sta diventando la condizione umana); ali, iako je to savršeno jasno, u prevodu zvuči nezgodno, jer buržoazija je klasa, dok „malograđanština“ sadrži nijansu koja snažnije ukazuje na određeno stanje ili mentalitet; u svakom slučaju, nešto što je do juče bilo samo društvena klasa, sada „postaje ljudsko stanje“.

Pier Paolo Pasolini, „Il PCI ai giovanni!! Appunti in versi per una poesia in prosa seguiti da una ’Apologia’“,L’Espresso, 16. VI 1968; Nuovi argomenti br. 10, IV–VI 1968; Empirismo eretico, 1975, str. 151–156. P. Pasolini, „The PCI to the Young!! (Notes in Verse for a Prose Poem Followed by an ’Apology’)“, Heretical Empiricism, New Academia Publishing, 2005 (Indiana University Press, 1988), str. 150–158.

preveo: Aleksa Golijanin
https://anarhija-blok45.net1zen.com/

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu