Keri Grant je mrtav

Objavljeno:
Keri Grant je mrtav

prevela Dubravka Đurić

ZAVEDEN ANALOGIJOM

Prva rečenica: Njen jeftin parfem
Je kasno sinoć u Beloj kući prouzrokovao rak.
Pružanjem, slaganjem i svrstavanjem, koristi infinitiv.
Ne mogu se pomiriti sa smrću. Praksom,
Zamišljanjem i ustrajnošću, koristi gerund. Praktikujem život
Pogrešno. Specifikuj. “Uništimo ih, Henri”.
Druga rečenica: U kutiji je plutonijum.
Koncept se degradira, rasprskava,
Na sve strane u legalne načine izražavanja.

“Ne mogu zaustaviti. Zaustaviti. Sebe ne mogu zaustaviti.”
Prva rečenica: Ona je žena koja je pročitala
Moći želje. Druga rečenica:
Ona je čovek koji ima posao, nema posao, kola, nema kola
Voziti, vožnja. Osetljiv je novac
Koji pokreće autobus dok prelazi most.
Idi preko mosta. Pokreće autobus. Osetljivi
Su pojedinačni položaji koje verbalno neobučeni muškarci i žene
Zauzimaju. Jaki su zaglavci mosta. “Ne zanima me,
Nađi nekog drugog.” Prva rečenica:
Zbriši ih sa lica zemlje. Ne sasvim.

Smele su inicijative koje prekidaju zastoj.
U političkoj areni seksualno nacionalnih država.
Svetli bljesak jastva, konstruisan, uključuje ceo moj život
Sav nameštaj u Svetu Nameštaja, USA,
Ceo moj život na TV emisiji “Prva jutarnja stvar.”
Moja glava je negde u mojoj glavi. Reći, ugroziti,
Volontirati, hteti, svi upotrebljavaju infinitiv.
Prva rečenica: “Ženina odeća pristala je
Da znači ženino telo. Biologija
Teško da je reč. Bez ironije, bez pogrešnih
Naglasaka, samo glatka, teška, sjajna, površina stola.
Predsednik je bio “na plafonu”
Posmatrao je sebe kako se suočava sa bezličnim snagama istorije.

Nacionalni bog je dobar samo koliko i njegov uspravni arsenal.
Ispred mene, on nema glasa celog svog života, ja
U uglovima, prašina, nagomilani bes kida
Objekte diskursa. “Zašto koristimo reči?” Mirisi
Okolnih predmeta, meksičke hrane.
“Nemam pojma” “Koristim celo telo”
“Izloži se” Prva rečenica: Posmatrali su
Kako avioni preleću njihova buntovna sela.
Druga rečenica: Možemo reći da njihov životni standard
raste. Nema treće rečenice.


PSIHO

Ako nema zapleta, nema opisa, nema značajne napetosti
      gramatike, nema seksa
– ali upravo sam ugledao glavnu scenu u kojoj glume muve –
šta tu onda ima za mog drugog?
Proživljeno iskustvo jedini je odgovor,
majka koju mrtvu okolo nosim po svom suterenu u najvećem
      najunutrašnjijem filmu svih vremena, svih prostora.

Ogoliću dušu svog sredstva. Tako glatko?
Zaokružiću svoje misli u robu
upijajući budućnost čineći je svojom, sasvim svojom.
Zatim ću ručati, zatim udarati muve.

Sada smo budni, rekao bi on,
ali ona bi već pripremila doručak, oprala suđe i
      otišla iz kuće.
Sada menjamo svet, reklo bi se na staroslovenskom,
ili na urođeničkom u Dolingovoru; sada menjamo svoje umove,
ali, ja bih već zatvorio knjigu i otišao u kupovinu.

Dvadesetih godina telefon i kola su bili dodatak jastvu.
U tridesetim su u dovoljnom broju odneti da bi oživeli
      strahove od robne kastracije.
U četrdesetim služili su u ratu.
U pedesetim ponovo su vraćeni, ali samo Keriju Grantu

Umovi goli ulaze u istoriju
ali ja bih već razmišljao o nečemu drugom, o drugom.
Započelo je kao igra rečima, uzročno poigravanje sećanjem,
ali je završilo sa privatnim umom koji izbezumljeno dešifruje poruke
okoline, trčeće prošlost u bolničkim kolima sa
majčinim duhom koji te svečano podseća da treba odložiti
svoj mač i koristiti reči.
Ali prekasno je: Keri Grant je mrtav.
Zato odloži notes i ostavi svoj privatni um

Konačna slika: ”Sa iznanadnom pojavom Odiseja, večnog muža, lažni prosci nestaju.
Simulacrumi odlaze,”
Ostavljajući potoke krvi koja će oprati podove i zidove,
Koji su samo ekransko sećanje
Prikazano samo zato da bi gledaoci uverilo u istinitost njihovog odela
i da bi se razrešio prizor od dužeg skrivanja
zločinačke prošlosti primarne materije.

 

VIRTUELNA REALNOST

Prošlo je većčetiri sata kada smo
primetili da su nam stopala podignuta iznad

pedala za gas i da ih dodiruju samo povremeno.
Radiji su u našim kolima izlagali

telo naše pesme, obeleženo
smetnjama koje je uzrokovala oluja na Pacifiku. Spolja

je bila postavljana scena za priču
o našem životu: Cesta br. 80 pored

Imerivila – nasip, pročelje puta, zaliv, brda,
bilbordi koji se menjaju svakih par meseci

Bila je to sadašnjost – ništa joj nije
protivrečilo – ali

je izgledalo kao da se ona na kratko zaustavila, nemarna pomisao,
sa pozadinom koju je nemoguće zadržati

u fokusu. Nismo bili zadovoljni
izborima, ni rečima ni stanicama, a

naša želja se napućila u uglovima
naše pesme, gde se

samosvesno čvrsto držala zasićenog ritma ili basa
ili improvizacije u glasu

dok je on isticao pompezne trenutke
stihova preko planinskog masiva.

Bilo nas je previše i naša
putanja je ometala pregovore oko svake

sledeće stope. Nada koju smo polagali u automatsko pisanje,
u slobodno okretanje točka u

naraciji uverljive mogućnosti, bila je
samo sporedni proizvod palog

lišća upotrebljenog u reklamama i
nanošenog sporim pokretima na bočne strane dok

je BMW sateran u čošak dalje od nas
na oko pedeset metara. Sve smo snimili,

ali kasete bez natpisa su se prelivale
u nedavno snimljene

sekvence. To je doprinelo priličnoj
nasumičnosti arhiva. Određeni zahtev mogao je

dozvoliti da lokalni sajam pokaže
različita zadovoljstva: kandirane jabuke, hokej,

dvoglave ovce, Ženu iz Pećine. Izgledala je
dovoljno normalno, stajala je u

kavezu od pleksiglasa, dok je član Medicinskog korpusa govorio:
zapanjujuća brzina, osvajanje, naučna analiza.

Ali ga je ona iznenada prekinula, kidajući
lance, udarajući u staklo i

stenjući, dok se holograf
gorile projektovao manje ili više

preko nje. Član Medicinskog korpusa je podigao
mikrofon i povikao: “Ne možemo je

kontrolisati!” i svetlost se
ugasila, što je očito bio nama upućeni znak

da svakoga sata
veseli napuštamo

šator, prevareni, ali i
pomalo nostalgični. Već smo

uobličili zamke iz kodiranog dečjeg
pletiva da bismo pomogli komentatorima oko

njihovog izgovora i potpirivali smo stampeda
duhova plesača iz starih vesterna,

ali ne da bismo ih gledali.
Da smo tu živeli, u odelitim

telima, davno bismo već bili kod
kuće i posmatrali kako se komadići zabave kidaju

a ruka je iznad svega, i govorili bismo
psu da sedne i da ne

moli. Ali što smo više komandi
davali našem telu, ono je sve više

prodiralo i zgušnjavalo se prekomerno uzbuđeno
i nesposobno da bilo šta uradi.

Okrenuli smo se analizi, pregovorima, ubeđivanju,
kartama na stolu, ispovesti, predaji.

Ali nije bilo ponovnog bližeg upoznavanja. Naše
mašine su ispunile autoput imenima

i željama, bacajući agresivno aerodinamične poruke
ka budućnosti koja kao da je bila nemirna i

jedva zainteresovana. Skoro da smo mogli videti
kako su naše ruke zgrabile nebodere, lance, predstavništva,

strukture koje su crtale mape,
ali nije bilo vremena da ih

pročitamo, već samo da reagujemo, dok
je globalna informaciona mreža postala

opsednuta svakim pokretom, grčem, trzajem
našeg tela, razbijajući ga

na videu snimljenim stalcima, ozakonjujući ga, insistirajući
na trenutnoj pomoći, slobodnim prolazima, strasnim ponudama za razmenu.

 

BUDUĆNOSTI

Oduvek sam očekivao neko
beskrajno trajanje ali pokazalo se

da je moje telo bilo manje i
privrženije svojim počecima nego što sam

mislio. Pa svet će se raspasti i nastupiće
kraj. To ne iznenađuje,

mada ću verovatno sve vreme
biti u malom šoku:

prisnost je šarmantna, stvarna koliko
i seks, a još više toga

je rasprostranjeno. Zabeležiću
neke postojane – pardon – poslednje utiske.

Sinoć sam na trenutak spazio
krhku ispisanu površinu

snova: ličila je na mlaz
vode koji sam mogao osetiti kao

ivicu mog isprekidanog tela;
bio sam u bazenu, izvirivao sam,

a kada sam poželeo nešto, osetio
sam želju dok reči govore

ivica bi nestala – imala bi
istu temperaturu kao i ja i

našao bih se ponovo u toj
priči. Kojoj? Onoj o

objavljivanju. U jednoj visokoj zgradi
u centru San Franciska prikupljali su

flajere ne bi li ih distribuirali po perionicama.
Tamo je dolazio veliki broj emigranata

i razočaranih aristokrata
koji su se vratili iz nekadašnjih kolonija. Zatim

sam se našao u perionici, nag, prao
sam knjige koje sam tokom rata uspeo

sačuvati. Bile su prilično
krute, možete zamisliti.

Seksulne prakse šezdesetih
ukomponovali su Marijan Mur i

Džimi Hendriks. Ljudi bi ih proučavali,
kao i druge izvore moći:

vetar, sunce, završetke stihova. Kada bi stranica
konačno bila dovoljno čista,

po njoj sam mogao pisati.
To i sada činim: lažne snove, lakomisleno proročanstvo

sve to nije važno dok
se disanje ubrzava,

a puls je postojan i preskače:
ne previše: vrata između

vekova postaju preuska.
Jedan Egipćanin Gurnuo je Staklenu Flašu

u Obliku Ribe;
Četiri Reči Označavaju Bradavicu.

Moje srce lupa: budućnost
mora da je blizu. Do viđenja.

Bob Perelman (1947.), postmoderni američki pjesnik, pripadnik L=A=N=G=U=A=G=E grupe, jedne od najuticajnijih pjesničkih grupacija/škola pisanja u savremenom američkom pjesništvu. 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu