IZVAN OKVIRA

Objavljeno:
IZVAN OKVIRA

Razgovarala: Marija Maglov

I naš Centar za novu umetnost i Centar za promociju nauke se trude da izađu iz nekih okova, da prošire slobodu, da prošire publiku, ali ne banalizacijom sadržaja, nego prezentovanjem sadržaja na neki jednostavniji način. Ne treba ljude plašiti. Ako smo mi virtuozi, u sviranju, zašto bi se neko toga plašio ili ne razumeo. Isto je ako je neko virtuoz u nauci. Nije poenta da ljudi stvarno znaju jednačine kvantne fizike, matematike, nego da uz pomoć toga, možda, prošire svoja interesovanja

 

Svaki novi projekat LP Dua, dvojca koji čine pijanisti Sonja Lončar i Andrija Pavlović, za slušaoce predstavlja novu avanturu. Jedan od meni najdražih koncerata bio je onaj ispred Parobroda, 2013. godine, sa klavirima postavljenim na uglu Kapetan Mišine i Jevremove i smenjivanjem njihovog zvuka sa spontanim scenama svakodnevnog života ulice, saobraćaja, prolaznika i njihovih reakcija. Fast forward u 2016. godinu: LP Duo izvodi jedan u nizu koncerata posvećenih projektu Kvantna muzika. Ovaj put, upuštaju se u eksperimentisanje sa naukom i tehnologijom, nadovezujući se na slične fascinacije avangardnih i eksperimentalnih muzičara prethodnih generacija i ne znajući gde će ih na kraju to odvesti. Koja god da je od njihovih brojnih muzičarskih aktivnosti u pitanju, LP Duo je entuzijastično posvećen traženju i osvajanju prostora za svoj umetnički izraz, a time je stvoreno i prepoznatljivo ime na sceni. Danas smo razgovarali o tim brojnim aktivnostima, ali i tome kako se u postojećem sistemu boriti za sopstvene ideje i naći način da one zaista zažive.

M: Krenula bih od priče o tehnologiji i umetnosti i vaše saradnje sa naučnicima u okviru projekta Kvantna muzika. Kako izgleda proces rada u susretu naučnika, inženjera i umetnika?

A: Projekat Kvantna muzika je nastao kroz susret našeg prijatelja prof. Dragana Novkovića koji je između ostalog stručnjak za akustiku i njegovog kolege prof. Vlatka Vedrala (Univerzitet u Oksfordu i Singapuru) koji je kvantni fizičar. Oni su našli da je akustika zapravo plodno tle za susret kvantne fizike i muzike, jer u kvantnoj fizici postoje izvesni zvučni fenomeni.To se odnosi pre svega na Boz Ajnštajnov kondenzat kao eksperiment. Kada u laboratoriji laserima gađaju atome, oni ih hlade na jakoniske temperature, najbliže apsolutnoj nuli. Tada atomi miruju i lakši su za kontrolu. Tamo se dešavaju neki akustički fenomeni, neki zvuci. Zakoni kvantne fizike nikada nisu bili objašnjavani kroz zvuk, uvek vizuelno. Onda je Dragan pozvao nas i nastavili smo da razmišljamo kako i šta možemo da uradimo zajedno. Ispostavilo se da je pojam dualnosti u osnovi kvantnog sveta. Tu se LP Duo logično uklopio. Deo kvantnih zakona zavisi od toga kako posmatrač posmatra eksperiment, što znači da dolazimo do toga da je sve stvar percepcije, ali mi se trudimo da različitim percepcijama sklopimo celu priču.To je kao u životu, nas troje ovde imamo potpuno različitu percepciju o tome kako ovaj svet izgleda, verovatno ga i drugačije vidimo, ali kad sklopimo zajedno neku priču, onda možda možemo da dođemo do nekih saznanja, zajedničkih istina. Mislim da je zajednička reč i za nauku i za umetnost: kreativnost. Muzika je, pošto je čista matematika i fizika, najzgodnija za ovaj projekat saradnje sa kvantnom fizikom. Druga stvar je to što smo mi shvatili da, s obzirom da imamo pristup laboratorijama, možemo putem MIDI tehnologije da „sviramo“ atomima i da očekujemo nekakvu povratnu zvučnu informaciju. Onda smo, to Sonja zna lepo da kaže, izmaštali sebi jedan novi instrument. Nama sad nije bilo dovoljno to što smo zatekli kao već postojeću tehnologiju, nego smo krenuli da stvaramo sa grupom inženjera novi instrument koji zovemo hibridni klavir, jer na bilo koji postojeći klavir ugrađujemo mehanizam koji podstiče svaki ton, svaku dirku i onda tu informaciju šalje direktno u kompjuter, a to znači da mi imamo priliku da sviramo bilo koji instrument na samom klaviru ili možemo da sviramo paraleleno i klavir i bilo koji instrument, a sve zbog toga što nismo bili zadovoljni plastičnim dirkama.

S: Mi smo jedno vreme koristili analogne sintisajzere u kombinaciji sa klavirima. Međutim, ni na jednom sintisajzeru nije moguće dostići virtuoznost koju je moguće dostići na klaviru, jer se plastične dirke, pogotovo na starim analognim sintisajzerima, dosta teško pokreću. Dolazimo do toga da ćemo moći da sviramo zvukove koje volimo na mehanici klavira, što je fenomenalno.

A: Mi smo zapravo hteli da celu jednu akustičnu realnost, fizičku realnost suprotstavimo kvantnoj realnosti. Za to nam je bio potreban instrument koji će objediniti sve što je moguće proizvesti, bilo koji zvuk – akustički, analogni i digitalni. Dobićemo određene zvuke iz kvantnog sveta koje ćemo koristiti u našem sviranju.

S: Imamo neke prve zvukove koje su nam poslali fizičari iz Danske, Singapura i sa Oksforda, oni se time intenzivno bave, tako da sad počinjemo polako da manipulišemo tim zvukovima i da vidimo šta s tim možemo preko hibridnog instrumenta.

A: Drugi deo priče koji treba da se desi na jesen u nekoliko evropskih gradova jeste multimedijalni koncert, koji treba da kroz desetak poglavlja objasni osnove kvantne fizike na jedan vrlo razumljiv i popularan način.

M: Jedna stvar mi tu nekako nije jasna: kretanje kvantnih čestica je nešto izvan praga naše čujnosti. Kako tačno inženjeri taj zvuk prevode u naš opseg i da li mi kao rezultat zaista dobijamo novo zvučanje ili samo neku njegovu deskripciju?

S: Ovako: da su naše uši dovoljno male, mi bismo mogli da čujemo zvukove kvantnog sveta koje fizičari prebacuju u čujni opseg, sa svim parametrima koje oni sadrže u okviru kvantnog sveta. To jeste taj zvuk, ali mi jednostavno ne možemo da ga čujemo. E sad, da su naše uši dovoljno male i da mi to možemo da čujemo… mi nikad nećemo ni znati, ali ovo je sigurno najbliže tome što može da se postigne. Oni su se trudili da iskoriste što više tih informacija koje imaju, ali u okviru našeg zvučnog opsega.

M: Interesantno je što se muzika koristi za prezentovanje nekih naučnih principa, za razliku od uobičajenog vizuelnog predstavljanja. To me je podsetilo na nešto što je Žak Atali napisao u knjizi Buka: ogled o političkoj ekonomiji muzike, da je svet da se sluša, i da se čuje, a ne samo da se gleda. Kako vi razmišljate o tome, kako vidite muziku u tim multimedijalnim projektima?

S: Naravno da je muzika sredstvo izražavanja koje je nama najpoznatije i nekako nam se podrazumeva. Sve što će se koristiti u okviru multimedijalnog nastupa biće samo pomoć razumevanju te muzike koju želimo i da komponujemo i da sviramo i da prezentujemo. Napredujemo u tom istraživanju kako baš muzikom objasniti neki fenomen. Poslednjih godina smo se trudili da steknemo neka znanja o kvantnoj fizici, ali nemamo konkretno predznanje na tu temu. Međutim, shvatili smo da ona može da se razume kroz jedan filozofski okvir i to je nešto čime se služimo.

A: Definitivno je kvantna fizika zanimljivija, bar meni, kao filozofija. Spomenula si Žaka Atalija, to je moja omiljena knjiga. On u knjizi govori da muzika anticipira promene u svim segmentima društva, i u ekonomiji, a mislim da ćemo pomoći kvantnim fizičarima i možda anticipirati neke stvari u njihovom svetu. Biće to jedan dijalog umetnosti i nauke, ne samo puka reprodukcija. Interesantno je da je naš prvi susret sa kvantnim fizičarima delovao kao susret dva nespojiva sveta, ali je zanimljivo da se zapravo svi naši saradnici, kvantni fizičari, bave muzikom privatno. Većina ljudi se zapravo bavi muzikom na neki način, muzika je univerzalna potreba većine ljudi da se slobodno izraze.

S: Definitivno muzika jeste najapstraktnija forma koja je svima dostupna i svuda je oko nas.

M: Iako je svuda oko nas, čini mi se da u nekom opštem obrazovanju nije tako prisutno to razumevanje sveta putem muzike. Na primer, istorija umetnosti ili književnosti su mnogo zastupljenije. Muziku praktikujemo, ali kao da ne razmišljamo toliko o njoj.

S: Odnos prema muzici se dosta promenio, mislim da se ne ceni toliko koliko bi trebalo baš zato što je sveprisutna. Na sve strane nešto se čuje, nešto svira. Mi smo preopterećeni muzikom, a ne čujemo je i to je potpuno suludo. Ima više muzike nego filmova i knjiga i slika… Svi je non-stop slušaju.

A: Mislim da je to stvar jedne civilizacijske tekovine i da smo mi navikli da gledamo. Skoro sam pričao sa prijateljima čije dete danas misli da je slušanje muzike kada upali You Tube. To je kultura koja favorizuje gledanje.

M: Sarađujete sa Centrom za promociju nauke, a oni govore, između ostalog, o tome da naučna znanja žele da učine čulno dostupnim pomoću muzike. To je jedan od načina popularizacije nauke. Ta potreba za popularizacijom je dodirna tačka sa umetničkom muzikom, decenijama se ponavlja priča o „približavanju“ umetničke muzike što većem broju ljudi. Šta vi mislite o tome?

S: Mi to već radimo,to je naša misija. U našem višegodišnjem radu počelo je da se dešava da na naše koncerte dolaze ljudi koji inače ne idu na koncerte klasične muzike, sve ih je više, jednostavno uživaju u toj muzici. Vezano za saradnju sa Centrom za promociju nauke: oni na sličan način deluju, trude se da nauku približe što većem broju ljudi.. Sve što su ljudi izmislili može i da se razume.

A: I naš Centar za novu umetnost i Centar za promociju nauke se trude da izađu iz nekih okova, da prošire slobodu, da prošire publiku, ali ne banalizacijom sadržaja, nego prezentovanjem sadržaja na neki jednostavniji način. Ne treba ljude plašiti. Ako smo mi virtuozi, u sviranju, zašto bi se neko toga plašio ili ne razumeo. Isto je ako je neko virtuoz u nauci. Nije poenta da ljudi stvarno znaju jednačine kvantne fizike, matematike, nego da uz pomoć toga možda i malo prošire neka svoja interesovanja. Da izađu iz svojih okvira, a to je najteže. To što sviramo ima jednu vrstu komunikativnosti sa većim brojem ljudi, ne zato što je ta muzika banalna, nego naprotiv, način na koji mi to radimo se ljudima dopada i mislim da ima komercijalnu vrednost u tom smislu jer može da dopre do većeg broja ljudi. Recimo, prvi put kada su nas zvali da sviramo u Mikser Hausu, to je bilo nakon Karnegi hola. Tada oni još nisu imali klavir. Došli su ljudi koji nikada ne bi došli na Kolarac, ali neki ljudi koje zanima to što radimo. Mikser Haus je posle toga kupio klavir i onda su krenuli da prave koncerte klasične muzike. To je osvajanje neke nove teritorije. Mi to uspevamo sa svojom muzikom.

M: Pošto projekat Kvantna muzika finansira Kreativna Evropa, kažite mi koliko su takvi projekti, postojanje različitih fondacija i mogućnosti apliciranja ključni da bi ovakve stvari mogle da opstanu? S druge strane, da li taj sistem diktira i vaše aktivnosti i kreativnost?

S: Sigurno je da umetnik više ne može se bavi samo umetnošću, moramo da se bavimo i menadžmentom i administracijom. To su neke stvari kojima se nikad nismo bavili tokom školovanja, ali smo morali da ovladamo znanjem pisanja projekata. Bilo bi divno da u okviru Muzičke akademije postoji neki predmet koji se zove menadžment u kulturi, mislim da je to neophodno. Ja sad radim sa studentima, divna neka deca, divno sviraju, ali šta će oni da rade nemam pojma. Sve je do njih i njihove spremnosti da savladaju neke menadžerske sposobnosti. Nažalost, nove težnje u finansiranjima na neki način određuju tokove, međutim, mi smo imali sreće da stvarno uspemo da izvedemo nešto što smo hteli. Mi se trudimo da se ne prilagođavamo u odnosu na to, i za sada nam uspeva. Prilagođavamo se zato što učestvujemo, zato što pišemo te projekte i bavimo se time ali se ne prilagođavamo u umetničkom smislu.

A: Tako je. Prilagođavamo se u tom smislu da nalazimo načine da finansiramo svoje ideje, to je uvek, u svakom vremenu imalo svoje dobre i loše strane. Divno je da je projekat Kvantna Muzika podržala Kreativna Evropa i da je prošao među velikim brojem prijavljenih, što je veliki uspeh za ovu našu ideju. Svakako nije lako pronalaziti novac za svoje ideje, ali ne treba se ni plašiti, treba koristiti sve moguće poštene načine koji su dostupni. Tu čovek treba da bude spretan, i to je vežba, kako predstaviti svoju ideju nekome.To je jedna borba: kad se postave određena pravila (konkursa, aplikacije), a vi nađete kako da u okviru tih pravila nekome predočite neku svoju ideju koju će on da učita na određeni način a vi, u stvari, radite ono što hoćete. Mi uvek uspemo da uradimo ono što želimo. Napravimo stvar kako treba. Umetnost je proces, ne znaš uvek kuda će te odvesti. U našoj državi, umetnost i muzika se ne cene, finansija je iz godine u godinu sve manje. Treba shvatiti da kultura donosi ekonomski boljitak. Gde god se napravi neki festival npr. tu se skuplja više ljudi i tako dalje, ali to ljudi ovde nedovoljno prepoznaju, potencijal koji našem društvu mogu doneti umetnici i generalno ljudi koji u njemu žive. Ljudski potencijal i znanje su najveći potencijal jednog društva.

M: Vi ste pokrenuli festival Keyboard Days pre tri godine.

A: Mislili smo da nedostaje jedan festival posvećen novoj muzici i klavijaturnim instrumentima. Razvija se u zanimljivim pravcima, ljudi nas kontaktiraju sa željom za saradnjom. Prethodnih godina smo ugostili umetnike iz Kolumbije, Japana, Velike Britanije, Holandije. Redovno imamo izložbu i radionicu analognih sintisajzera, ove godine smo čak imali i radionicu pravljenja elektronskih instrumenata.

S: Na svim izdanjima našeg festivala (a bilo ih je tri do sada) smo pomalo spojili nauku i muziku i volela bih da zadržimo tu liniju.

A: Imali smo potrebu da napravimo jednu lođu za način razmišljanja koji je nedostajao ili se nama bar činilo da nedostaje i da nam je potreban, a koji će opet biti dovoljno širok da može da ugosti različite umetnike. Kontaktirao nas je Tokio International Piano Festival, oni žele saradnju, pa će u okviru toga biti jedna audicija na koju ćemo poslati jednog mladog pijanistu da nastupa u Tokiju, što je fantastično.

M: Meni se kao slušateljki kod vas jako dopada taj neki istraživački impuls. Činjenica je da ste istovremeno izvođači i stvaraoci, svirate i svoje kompozicije i imate te različite projekte, tu je LP elektro i izlazak ka hausu, različiti instrumenti…

S: Mi smo klasično obrazovani pijanisti, ali u isto vreme biti muzičar za nas nikad nije bilo samo svirati klavir iz nota. Mi smo uvek slušali neku drugu muziku osim klasične. Postavilo se pitanje šta ja kao pijanista hoću. Hajde da vidimo dalje: improvizacija, komponovanje, instrumenti. To je valjda normalna težnja muzičara, ali dosta ljudi sami sebe ograničavaju. Naša istraživanja su pozitivno uticala na samo sviranje klavira, čak i klasičnog repertoara: sviranje Štokhauzena ili elektro-a je uticalo na sviranje Mocarta.

A: Mislim da je to sve povezano. Ako mi imamo nastup kao LP elektro sa našom elektronskom muzikom, neko na osnovu toga može da dođe i čuje Štokhauzena, Mantru, i da kaže vidi kako je izgledala elektronska muzika pre 50 godina. Živimo u vremenu u kom je sve dozvoljeno, odnosno,vreme nije pravolinijsko.

S: I Štokhauzen i Daft Punk, to je sve dobra muzika.

A: To je fantastično vreme koje živimo.

S: Pa dobro, to je pitanje stila, estetike, ukusa i obrazovanja.

A: Ideja nekog spajanja nije kompilacija, nego stvaranja nečeg novog. Mislim da je samim tim naš put tu i malo teži, bilo bi nam lakše da sviramo obrade poznatih stvari. Masovno se to radi.

S: Kao: sviramo Metaliku na dva klavira. (smeh)

A: Zato što se igra na ljudsko sećanje, ljudi prepoznaju neke stvari. Postoji istraživanje o tome koje su najpopularnije pesme na svetu, šta većina ljudi zna: ti upravo uzmeš sve te stvari i napraviš neki biznis. Mi smo u isto vreme i umetnici, za nas je ideja ipak da napravimo nešto novo.

M: Posvećeni ste sviranju savremenih, odnosno živih kompozitora. Kako birate repertoar i kakav je to zvuk koji vas privlači? Svirali ste Canto Ostinato, pa je tu vaša kompozicija Ostinato za Leonida Šejku i minimalizam je čini se dominantan na vašem repertoaru, sa opet specifičnim „ostinatnim“ zvučanjima…

S: Minimalizam ima veze i sa elektronskom muzikom koju pravimo. Elektro, haus, tehno, nešto u šta smo tek sad ušli je zapravo neki savremeni minimalizam. Minimalizam je osnova, ali i žanrovi pop, rok, džez… savremeni žanrovi i crossover između toga. Kako biramo kompozicije: prošle godine smo pozvali kompozitore da pišu za nas. Mi smo stvarno bili iznenađeni odzivom, pitali smo se da li će se neko uopšte prijaviti za to, ali eto, dobili smo tridesetak kompozicija iz cele Srbije i jedva smo odabrali tih šest koje smo snimili. Izbor je bio veoma instinktivan i nekako smo birali muziku samo po tome da li sebe pronalazimo u njoj i da li mi znamo šta sa tom muzikom možemo da uradimo. Neke kompozicije smo malo preradili, negde smo menjali aranžmane. Otvoreno smo naveli u konkursu da ćemo eventualno menjati neke stvari. Naše saradnje sa živim kompozitorima često izgledaju tako što mi uzimamo partituru i onda napravimo nešto naše od nje. Niko se nikada nije bunio, ali dešavalo se da kompozitori kažu: „Ah, pa ovo je sad neka vaša kompozicija, ovo uopšte nije moje.“

A: Što se tiče onog pitanja za minimalizam: iako mi stvarno možemo da odsviramo bilo šta, fascinira nas to da sa malo postignemo mnogo. Znači, čiste stvari. Nekad jako malo može da napravi veliko uzbuđenje.

S: Volimo jednostavnost. Kod nas je u tradiciji klasične muzike najviše negovan romantizam, ta vrsta ekspresije, sentimenta, pogotovo kod pijanista. Nama to nikad nije bilo blisko, iako poštujemo tu muziku. Sećam se da sam i tokom studija uvek to preskakala, svirala Baha, Mocarta, onda jedan deo koliko god mogu preskočim i onda sam u 20. veku. Tad još 21. nije počeo. (smeh) To je sad isto pitanje nekog ličnog ukusa i senzibiliteta.

A: Na primer, kad smo svirali u Karnegi holu oni su stavili najavu: elegancija klasike, sloboda džeza i snaga rokenrola. S obzirom na to da imamo ovu drugu stranu priče gde pravimo elektronsku muziku i radimo druge stvari, možda se to čuje kroz sviranje klavira, da ono zapravo zvuči moderno, a da su instrumenti stari.

S: Ali, evo: Bahov koncert za 4 klavira, kog smo mi svirali više puta, to su tri stava po tri, četiri minuta, kao tri pop pesme, i imaju čak i tu formu. To je kao pop muzika u ovom trenutku, nema razloga da, ako tako to posmatramo, to bude nešto loše. Meni je zanimljivo što ipak u ostalim umetnostima napredak ide malo brže, a u našim akademskim krugovima, mi smo i u načinu izražavanja, i u načinu sviranja još uvek zarobljeni u 18. i 19. veku, a to je stvarno bilo davno. Postoje različiti muzičari koji stvarno izvode klasičnu muziku na jedan, u najboljem smislu, moderan način i to je nešto što je potpuno normalno. Takvi umetnici nisu baš, kao što znamo, dobro prihvaćeni od strane konzervativne klasične zajednice i to je šteta, zato što mi ne možemo na isti način da sviramo neke stvari koje su nastale pre 200 godina.

A: Recimo, mi sad idemo u Singapur i evo kakav je to sukob kultura: mi i dalje ovde smatramo da je savremena muzika naziv muzike 20. veka, ali one, klasične muzike, ako mogu tako da kažem, Mesijan, Štokhauzen i tako dalje, a na globalnom nivou, škola savremene muzike uglavnom znači škola za produkciju zvuka i stvaranje popularne muzike. Ako kažete contemporary music u Singapuru, niko neće pomisliti na Štokhauzena, nego će svi da pomisle na nešto što se sad dešava, kao Lady Gaga. Otišlo je sve malo brže, dalje, a Evropa je tu kao stara dama.

M: Za kraj: poslednjih godina je aktuelan vinyl revival, povratak slušanju ploča. I vi ste objavili ploču.

A: Da, morali smo da objavimo LP vinil. Kao LP duo moramo da imamo LP. (smeh)

M: Da li je to neka nova tržišna strategija koja treba da podstakne kupovinu nosača i malo osveži to muzičko tržište ili se pokazalo da je zvuk kvalitetniji i da ima nešto u samom procesu slušanja preko gramofona što je posebno privlačno?

A: Mislim da se ljudi vraćaju slušanju. Naši prijatelji koje smo ranije pominjali kažu: detetu smo kupili gramofon i onda ga stalno teramo da sluša muziku, a da ne je gleda. Znači, ljudi žele da slušaju muziku, a sa druge strane žele da dobiju neke artefakte, jer vinil je jedan komad umetnosti, zato se prave ti mali tiraži. Neka istraživanja govore da je prošle godine u Britaniji bila veća zarada od prodaje ploča nego od You Tube pregleda, što je fascinantno. Kada smo štampali ovu ploču, morali smo mnogo da čekamo, jer je većina fabrika bila zauzeta.

S: Mi smo hteli baš ovu ploču na vinilu zato što je ona odsvirana samo na analognim sintisajzerima i to je stvarno specifično. Naravno da postoji razlika u slušanju. Digitalni signal je isprekidan, dok analogni signal sa kasete ili vinila nije isprekidan. To je nešto što mi, sigurna sam, podsvesno osećamo dok slušamo. Sad je to možda i pitanje našeg fetiša, ali konkretno, pošto smo svirali na tim starim instrumentima, hteli smo da imamo što približniji analogni zvuk i onda smo insistirali da to bude i analogno izdanje.

Simeon Ten Holt, Canto Ostinato https://www.youtube.com/watch?v=Nt5tjaMbAaY

J. S. Bach, Koncert za četiri klavira i orkestar, https://www.youtube.com/watch?v=zeoUUxAaStk

LP elektro, Ti i ja https://www.youtube.com/watch?v=pusKCQONfuU&list=PLFdJJxSm7_nHxNUlj3qiTywCeggMLaN99

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu