Intimna ispovest Marka Vidojkovića

Objavljeno:
Intimna ispovest Marka Vidojkovića

Osim sve veće svesti o tome da posledice krize zahtevaju ponovno promišljanje alternativa, takve alternative kod nas 2012. postaju i dnevno-politički korisne za jedan deo derivata „DOSovske“ javnosti koji pre toga nije koketirao s levim idejama

 

Retko ko će se setiti Marka Vidojkovića u Ćirilici od pre par meseci u kojoj su gošće Jelena Milić i Vedrana Rudan dominirale govornim prostorom čineći njega gotovo neprimetnim. Vidojković nije mnogo govorio, ali ono što je rekao bilo je više nego zanimljivo. Gotovo ničim izazvan, Marko je svoje tumačenje svetskih prilika prekinuo jednom spontanom političkom ispovešću. „Doveo sam se u situaciju da skapiram da ja zapravo nisam levičar, ja sam pobornik i tržišne ekonomije i ljudskih prava, ali toga više nema na planeti.“

Ispovest u srpskoj javnosti je čest i lukrativan fenomen. Potreba društva za uvidom u privatnost pojedinaca otišla je daleko, ali nikada dovoljno da zahvati i političku kulturu. U njoj se, naime, od političkog stava i dalje traži da bude glasan i uveren u sopstvenu ispravnost. Ispovest, nasuprot stavu, ne leži na predstavi ispravnosti, već na predstavi o grehu. Stoga su političke ispovesti i dan danas veoma retke.

Da bi se barem donekle shvatila Markova, ali i svaka slična političko-ideološka zbunjenost, potrebno je istražiti njegovu genezu. Jedna razumna pretpostavka je da su 2008. i posledice krize u viduokrutne politike stezanja kaiša po sebi bile dovoljno jasna poruka mnogim pojedincima da se prihvate napornog posla preispitivanja sopstvenih svetonazora. Zaključak koji se nameće je da su mnogi prema tome preispitali svojepolitičke stavove i došli do novih i potpuno suprotnih pozicija. Možda bi takvo rezonovanje moglo objasniti zašto je i Marko na trenutak poverovao da je levičar.

Neoprezno je, međutim, dolaziti do bilo kakvih zaključaka ukoliko ne razmotrimo lokalni politički kontekst. Za naš politički predeo ne smemo sa lakoćom pretpostaviti da je 2008. dovoljan uslov za rađanje, ili, ako ne rađanje, onda barem postepenu normalizaciju i sve veću zastupljenost levih ili levima sličnih političkih pozicija. Osim sve veće svesti o tome da posledice krize zahtevaju ponovno promišljanje alternativa, takve alternative kod nas 2012. postaju i dnevno-politički korisne za jedan deo derivata „DOSovske“ javnosti koji pre toga nije koketirao s levim idejama. Naime, ne samo da se neoliberalni konsenzus, do tada nedovodiv u pitanje, našao u problemu, već i njegov namesnik u Srbiji tog trenutka postaje Aleksandar Vučić.

Svakako da ovo ne treba razumeti u smislu da je Vučić Vidojkoviću na bilo koji način direktno preuzeo politiku. Jasno je da je, međutim, Vidojković dvehiljaditih bio deo liberalnih snaga koje su nakon rušenja Miloševića iskoristile mogućnost da nametnu čist neoliberalni pravac. Ne čudi što su neki delovi tog miljea i njihovi politički potomci završili na dijametralno suprotnoj poziciji u odnosu na onu na kojoj su bili pre poraza 2012. Inercija takvog političkog preobražaja možda je bila previše za Marka koji je, pre ponesen njom nego svesnom odlukom, i sam pomislio za sebe da je ono što u vrednosnom smislu nikako ne može biti i što je naposletku i sam „skapirao“.

Refleksija prisutna u Markovoj ispovesti ipak nije dostupna svima. Još manje onima koji nemaju „privilegiju“ da su živeli u vreme kad je levica bila prljava reč i kada su privatizacija i neoliberalne reforme bile smer u kojem se išlo. Deo političkih potomaka liberalne javnosti, neobremenjen sopstvenim političkim i aktivističkim iskustvom borbe za novi/stari svet, bez ustezanja pomisliće za sebe da je levo. Vezavši neoliberalno za „ružno i totalitarno“ lice Aleksandra Vučića, a ne za lica neretko svojih političkih učitelja i idola kojima je taj isti preoteo ideološku palicu, lako će prenebregnuti identitetske probleme kroz kakve je Marko zbog svog iskustva prošao.

Oni koji su poput Vidojkovića negovaće politiku sopstvenog sećanja: zameraće svetu što nije ono što su od njega tražili da bude, umesto što će govoriti da su samo čekali da se pokaže da on to zapravo nikada ni ne može biti. Na trenutak poneseni inercijom, nazvaće svoje razočarenje levim, kao i mnogi danas koji su zapravo „oduvek i bili“ levičari ili su „to bili u mladosti“. Potom će se, međutim, setiti svoje političke borbe i toga da njen princip nije razočaranje, te da se puko razočarenje Vučićem ne može nazvati„levica“.

Vredni su hvale ovakvi primeri političke konzistentnosti, ne zbog toga što je ona sama po sebi vrednost, već što je to pokazatelj promišljanja politike, društva i sistema na nivoima koji nisu puka dnevno-politička inertnost, ili posmatranje ideološke pozicije kao kratkotrajnog instrumenta u borbi sa političkim oponentima. Vidojkovićeva ispovest upozorava da tzv. nova levica danas postaje utočište za mnoge kojima je kraj istorije bio sasvim prihvatljiv sve dok se na tom kraju nije našao Aleksandar Vučić.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu