HOHO Hortenzijo

Objavljeno:
HOHO Hortenzijo


preveo Marko Stojkić

Med i podsmeh

Čujete li ovo? Kako se podsmeva protokol meda, zlatnocrveno, ljupko,
pastozno: lepljivosti. Paperje. A što se lepi za med: protokoli.
Pahuljaste grudvice na sivo- sivoplavoj tkanini trikoa. Ljudi.
Postati. Visiti. Ostati. Seme i polen isto tako. Slatkost vazduha.
Zašećerena kosa, pruge. Mostovi. I kad ih izbacim iz glave
ostaće večno da stoje. Svaka je mera u svakom smislu ispravna.
Samo u odnosu na šta? Ovi skokovi! Barokni minimalizatori
potražnje. Divlje mnoštvo, hiljadu puta izgužvano, samo
potpuno neprimenljivo. Sada raste iz kože, ne više
pod kožom. Barok. U teskobi, strahu, u piskavosti, dosta s tim zvoncem,
toliko kitnjasto da više ništa ne želiš, ništa ne vidiš: ivični
prohtevi. Hiljadu lukova. Sa svojim reljefima i Kupidonima. Đinđuve.
A tamo gore. Svako ponaosob te pita: i želiš li dalje da želiš?
Ne. Tu kažeš: ne. Tvoj utisak ne odgovara istini, primećuje
protokol meda, ta teško okićena slast. Jesi li
jezikom prešao? Jezičkom preko vage? Prihvati novu meru sa
minimalnim prohtevima. Ne znaš ti ništa o baroku. O polenu.

Kaubojski zanat
honest like the horse
between my knees
(Johnny Cash)

kao kauboj, tako sam osetljiva, mogu
konjima da čitam misli, i govedima, i ivicama
stenovitih planina, mogu iz daleka da gađam
mnoštvo ptica i od njihovog perja
da pletem mozaike i onako kako su svakojakim
zanatima učili preci da kujem, čistim,
pripaljujem vatru, gradim crkve, podižem decu.
mogu da preživim gore u brdima i čitam
iz mahovine kakvo će biti vreme, i iz stabljike
labudovog vrata koji je na suši zategnut kao uže,
pri vlažnom vremenu uvijen kao rep.
bude u brdima nekad i takvih noći kada mi
nož beži iz ruku kao nešto što mi u ovom životu
više neće zatrebati. kada se,
dok blaga vatra nevidljivo pucketa, moje srce
sklupča do veličine mišića neke ptice. i tada mi
sve životinje okolo postanu tako strane, pa čak
i mahovina beživotno tvrda. tada sam, kao kauboj,
tako sam osetljiva, pravi osetljivi kauboj-aparat.
Osećanja na prozorima

suplementarna čežnja dešava se onda
kada čežnja dopunjuje ono što bi i ispunjenju,
ako bi ga uopšte i bilo, nedostajalo. to kako se
uveče u pomešanom svetlu na prozoru
nepoznato kopča sa apsolutnim i kako se
daljina širi i rastvara. vičem:
neću ništa od onoga što već znam!
inače, tu su te hladne samoće, onakve kao
u pariskim restoranima hladna piletina.

Park

belo svetlo na ulicama u snop
svezuje grad, a u parku
preko staza, tamo gde leto još gori
dižu se jedra od dima. najpre
žrtvujemo tvoju čednost, najdraži
a zauzvrat dobijamo dar jezika
iscrpljena i opuštena leže
u senci govora, tela

Stvari

stvari su danas nekako usamljene
stvari su tako bez prijatelja, kao vaze
one su kao ovaj bife sa svojim šankom
teškim, stavljenim uza zid i tako ostavljenim
da stoji. hoćemo da znamo, imaju li stvari
neke druge stvari da se s njima igraju?
pa zar stvarima ništa, ama baš ništa
nije dato na šta bi se oslonile?
a kad bismo ipak bili iskreni
hteli bismo da znamo samo jedno
gde su ostale stvari koje su
spremne da preuzmu našu krivicu.
končasto ja. čigrasto ti.
moje lirsko ja

vratilo se i reklo mi: i could do that (to)
’til the end of days. lako povijen hod,
taj bezvremeni stas, sve je i dalje dobro, sve
kako treba da bude. ipak, noću, tamo smo sreli
moje brutalno double. kako mi dovikuje:
to nisam ja. težina mojih kostiju,
sasvim izvesno. neka ptičja glava mlataravo mi
govori preko ramena, sitno-kljucavo, nije li
gospod-boga kljun bio u uglovima očiju
ovog sveta? nije li tamo bilo neke teskobe,
prinude možda? i zar već nisam rekla: u dubokoj
noći, u svakom gradu sretalo nas je u svakoj
mogućoj ulici moje brutalno double? zar nisam?
monika, jesi, rekla si. jesam li? jesi.
hoho hortenzijo

hoho hortenzijo, bila si tu, tako si usamljeno
stajala u svojoj vazi a ja ti nisam pisala, venula si
a nisi se smanjivala. i ne dolazi mi sada sa tim
dečjim keceljama i papirima za pisma. ja sam
naravno tu, ja se – brinem. hortenzijo, zar ne znaš
za lampe kojima si uzor, obla (prirodno obla) i tako
omiljena u klubovima i retro-diskotekama. zar ne znaš?

ili ona obla (ahaa, obla) svemirska stanica u orionu,
ko, ko tamo živi? hoho hortenzijo, nemaš predstavu ko:
frenk sinatra u kecelji, fixing drinks, uposlen sa
tvojim mikserom za koktele i flašom sode, stanuje
sa svojim profi-barom u tvom naopako oblom središtu
a okolo samo svemir. poslušaj me, hortenzijo,
okolo samo svemir i veliko crno crnilo

 

Monika Rink (Monika Rinck)

Rođena 1969. u Zvajbrikenu, živi u Berlinu. Studirala je teologiju, istoriju i uporednu književnost u Bohumu, Berlinu i na Jejlu. Objavljivala je knjige pesama i eseja. Njena dela su višestruko nagrađivana (između ostalog Ernst Majster nagrada za poeziji 2007), zastupljena u brojnim antologijama i na internacionalnim internet-portalima. Urednik sajta begriffstudio (http://www.begriffsstudio.de), internet-projekta u kojem se na dnevničko-blogovski način, bavi uticajem medija i medijskog govora na savremeni pojmovni diskurs.

 

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu