Hiperidealistički realizam talentovane Sanje Nikolić

Objavljeno:
Hiperidealistički realizam talentovane Sanje Nikolić

 Ovaj roman ne uspeva da savlada svoju epohu pokretanjem njenog raslojavanja, ali je prilično dobro i precizno opisuje. Cinično jeste, no ipak se može reći da je to u domaćim uslovima tanke prozne produkcije sasvim dovoljno


Sanja Nikolić: Sila i Soni u Berlinu, Lom, Beograd, 2018.

 

Ideja lutanja i figura lutalice u nekim od svojih istorijskih oblika uspešno rade kao prozni detektori epohe. Subvertiraju zadati psihološki, društveni i politički kontekst. U naše doba, međutim, izgleda da lutalice šlajfuju u mestu. Lutanje je čisto estetska kategorija. Ono sasvim lako može postati šifra za neurotično kruženje i kompulsivnu kumulaciju istih događajnih, psiholoških i filozofskih iskustava. 

Jezik takve lutalice mora u predočenim okolnostima i sam biti repetitivan i zamoran, statičan i zapravo, dosta plitak. To nas sve skupa dovodi do prve beleške o debi romanu Sanje Nikolić “Sila i Soni u Berlinu”. Reč je, dakle, o narativu koji je prava spomenica romanesknom mistificiranju različitih antigrađanskih ideja. Kao takav, muči se da uspešno  artikuliše bilo kakvo složenije značenje ili napravi bilo kakav neočekivani jezički manevar. Sa druge strane, autorka se njime ubrojila u skoro besprekorne prozne zanatlije. Ovaj roman ne uspeva da savlada svoju epohu, da pokrene njeno raslojavanje, ali prilično dobro opisuje i katalogizuje neke njene elemente. Cinično jeste, no ipak se može reći da je to, u domaćim uslovima tanke prozne produkcije, i sasvim dovoljno.

Postjugoslovenska književnost voli svoje političke, ekonomske i ostale pobegulje. One su joj već uzvratile solidnom  emigrantskom prozom. Sada se pak pomaljaju obrisi novih jugoslovenskih emigranata. Njihovo bekstvo nije nužnost, i samo u tragovima čuva svoja pragmatična i politička određenja. Ali jeste prinuda –  višeg reda. Ta sveža lutalačka metafizika, ta egzistencijalistička drama tranzicijske lutalice, nema nekih širih planova od jedne nekonvencionalne i ubistveno originalne potrage za netipičnom karijerom i netipičnom ljubavlju. Zato se uglavnom sa setom mora zaključiti da one uopšte i nisu nikakva metafizika. Čak ni jedno prosto egzistencijalističko tupljenje.

No, takvi su tačno planovi protagonistkinje ovoga romana. I  takve su tačno njegove posledice. Soni pripada klasi “slobodnih” intelektualki i umetnica. Ni u trećoj, ni u četvrtoj, ni u stotoj deceniji svoga života takvi poput nje ne mogu da se uklope u dosadne životne scenarije običnog građanstva. Soni uporno luta, sve što izgradi ona brže bolje razgradi, ne drži je mesto. Sva je prilika da je u pitanju strukturni problem njene ličnosti. I to ona vrsta problema koji ima poetncijal izuzetnosti. Šmek neskvadišnjeg. A što da ne, i razne filozofske i umetničke projekte u svome prtljagu. Sve to ujedno predstavlja početak i kraj njenih otkrića o sebi samoj. Naravno, ona su mukotrpno stečena, udovoljavanjem raznim iščašenim potrebama i neobičnim idejama.

Kompulsivna lutalaca Soni, neplanirano završava u Berlinu, iako se prvobitno uputila na neko još luđe mesto. Tako počinje njena emigrantska storija prepuna: iznajmljenih stanova; nasumičnih poslova; vitalističkih zloupotreba funkcionalnog nemačkog sistema, mada izvedenih u jednoj ležerno nadmoćnoj pozi; ex-Yu i ostalih Berlinaca sa njihovim: bednim, suludim, sterilnim, prevarantskim, marginalnim, kulturnjačkim i ostalim sudbinama. Berlin iz ovog romana ponajpre je zbirka vešto izvedenih portreta koji premrežavaju čitav roman. Veliki njegov deo čine “stambene” epizoda koje tematizuju protagonistkinjino neprestano seljakanje. Ono je pomalo iznuđeno znanim emigrantskim mukama. Pomalo pomenutim psihološkim principom kompulsivnog lutanja. Pomalo i jednim i drugim. Pripovedačica Soni je oštra portretistkinja, koja se tu i tamo kači na literarnu mizantropsku konvenciju. Neokrznuta političkom korektnošću, sočnim jezikom ruši sve pred sobom. I iritantne gejeve. I smrdljive radnike. I lukave hipstere. I razne kurvice koji se motaju oko njenog ljubavnika Sile. I, naravno, neprosvećene muslimanke koje uguravaju kolica sa decom u gradski prevoz.        

Ovo, naravno, nikome nije zabavno. Osim možda onim jugo-liberalima rođenim sedamdesetih koji su se našli u nebranom grožđu kada su društvena emancipacija i progres za koji su se borili postali suviše sterilni. Nama ostalima se bunt protiv kontrolisanog i kodifikovanog jezika zapadne liberalne levice eventualno podrazumeva, ali ne čini samim sobom neku specijalno pronicljivu formu društvene kritike.

Soni šnjuvari po različitim društvenim miljeima. Susreće pripadnike različitih društvenih klasa i nekih subkultura. Koristi sve moguće stereotipije kao navigacioni sistem za snalaženje u svojim berlinskim interakcijama. Na taj način daje uvid u savremene privatne politike. Kao naličje savremene zapadnjačke inkluzivne utopije, one počivaju na međusobnom delegitimisanju. One su nusproizvod identitetske ideologije.

Antropološka razina narativa, pri tome, fino radi pod pritiskom sižea, suptilnih kontrapunktova koje proizvodi glatka i vešta naracija. Reč je o pravoj izložbi ljudskih minijatura. U taj katalog izolovanih pojedinaca, ucrtana su i njihova lutanja. Potrage poput onih koje su na tapetu same Soni. Frau Holeš, prva stanodavka, koja inače pripada tradiciji pakosnih baba, nadzirateljki i mučiteljki, u potrazi je za ljubavnikom i savršenim stanarima. Gordana Šafran, pohotna ex-Yu prevarantkinja, u potrazi je za pravim prilikama i sitnim dobitima, Volger, menadžer opere i kolekcionar finog posuđa, u potrazi je za urednom i prijateljskom kućnom atmosferom. I tako redom, oni na koje Soni na jedan ili drugi način nailazi, uglavnom su usamljeni ljudi koji se nepopravljivo mimoilaze. U svojim međusobnim odnosima postaju: polunormalni ili potpuno nenormalni; neprimereno “dobri” ili neprimereno “pakosni”; iščašeno prisni ili iščašeno otuđeni. Iza zatvorenih, autističnih mikrorealnosti ne/umorno i bezuspešno posežu za fantomima svojih želja. Ti fantomi naseljavaju berlinsku svakodnevnicu.

Soni se tripuje da je izuzetna, a ispade, dakle, uzorno tipična. Ona takođe živi u ovim krivo sraslim spojevima: neumoljivog pragamatizma i idealističkih projekcija; samoproklamovane izolacije i konstatnog iščekivanja tuđe pomoći i utehe. Kao jedna manje-više beznadežna emigrantkinja, ona provodi svoje berlinske dane obasuta različitim neprijateljskim postupcima drugih, ali su zapravo češći oni prijateljski, čak dirljivo prijateljski gestovi. Soni, međutim, nema načina da svoje susrete obradi na odgovarajući način. Ništa ih ne može spasiti iz neumoljive mlevilice hipertrofirane narcisoidnosti.

Na kraju – glavna stavka. Sižejnu okosnicu romana čini nominalna emigranstka ljubavna priča. Ona je spletena oko istih motiva: game berlinske margine; muka usamljenosti; tereta idealističkih projekcija strogo kontrolisanih individualističkim pragmatizmom. Dakle, Soni, devojka posvećena obrazovanju i pisanju, zaljubljuje se u čoveka koji očigledno pripada kriminogenoj emigrantskoj margini Berlina. “Veći od života”, sa svojim hedonističkim posvećeništvom, on se u njenom pojavljuje kao životna sila. Princip vitalnosti. A taj je navodno suprotstavljen “knjiškom” idealizmu, svakodnevnom obitavanju  među svojim omiljenim piscima, i sopstvenim tekstualnim pokušajima. Povratno, i ona je za njega čista egzotika, taj knjiški idalizam zariva se duboko u njegov život krcat marginalnim hiperrealizmom. Jer ti i ja dva smo sveta različita tip situacije. Ali istovremeno, ljubav se rađa i iz prepoznavanja.  Uz kompenzacijski koncept, naporedo se razvija i romantičarska ideja identifikacije. Ljubavnici se zrcale jedno u drugom, kroz konstitutivna iskustva izgnanstva, bežanja i nedovršenosti. 

Sve bi bilo okej sa ovim plemenitim konceptima, kada se ne bi tako snažno opirali pragmatizmu koji vode pod ruku. Revizionistički tekstualni gestovi preispitivanja, recimo, institucije tradicionalnog braka precizno popisuju njen neupotrebljivi miraz.  Pretpostavljena je dinamika rodnih uloga koja je uslovljena i uslovljava emancipacijsku uskraćenost femininog partnera ili partnerke. Pitanje braka provejava tekstom kao plastična metonimija  interesnog principa. Pod društvenim pritiskom, on pojedinačne odnose fragmentira u bezbrojne pragmatične uzuse. Gubi svoju erotsku i životnu vitalnost. No, ne lezi vraže, eksperimentalni odnos Sile i Soni ne nudi nove mogućnosti ljubavne zajednice. On se teško, ako uopšte, obračunava sa dinamikama i psihološkim mehanizmima koji stoje u temelju bračnih interesnih spojeva.

Neformalni brakovi i zajednice pokušavaju da se emancipuju od interesnog. Odriču se ekonomskog, roditeljskog i svakog drugog udruživanja. Ali izgleda da se posve jednako sklapaju nad ili pod istim žilavim i složenim mehanizmima koordinacije društvenog i psihološkog u okviru svakog pojedinačnog selfa. Soni se tako emotivno iscrpljuje u tipičnoj ambivalenciji prema pojmu braka i funkciji supruge. Ključno mesto u tome zauzima kompleks pripadanja-posedovanja. On uspostavlja rad želje i konstituiše fantomski pojam braka. A da li možda Sila svojim otklonom od mogućnosti formalnog obavezivanja koriguje pojam ljubavnika kao privatne svojine? Ma kakvi. Obavezavši se na sve načine, osim formalno, on samo uživa u svojoj parakonformističkoj poziciji.

Kada se sve ovako posloži, priznati se mora da je roman “Sila i Soni u Berlinu” ipak načinio dobar zahvat svoje epohe. No, prvobitna dijagnoza i dalje stoji. On zahvata u širinu, teže u dubinu. I baš poput svojih junaka, brka te dve kategorije.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu