GOTSKI ROMAN NA RUŠEVINAMA TELA

Objavljeno:
GOTSKI ROMAN NA RUŠEVINAMA TELA

Nisam ja Svetislav, ja sam Velimir koji pokušava da se uživi u ulogu Kaloperovića zbog struje koja je poskupela

 


Svetislav Basara, Andrićeva lestvica užasa: gotski roman, Laguna, Beograd, 2016.

 

Ništa nema gore nego kada se liberaši uskopizde. Neo? Razmišljao sam vozeći se od Beograda prema Zagrebu. Spopadalo me je jedno sećanje koje to čini već više od četiri decenije i periodično kida moje nizove reči i rečenica…

  • Pacolino, mili, kada me vodiš na more.
  • Idemo sutra. Tačno u podne.

Setih se Književne nagrade Željezare Sisak.

Bila je 2009. godina i prolazio sam pored Tošinog Bunara.

Izvesni teoretičar pod nazivom Robert T. Kinkejd puši moje cigarete i izduvava dim koji gradi mape jebene bolnice za dvadeset i kusur miliona duša. Skrećem prema starom prijatelju, slikaru Stojkoviću, inače Andrićevom prijatelju, čisto da se zna. Teoretičara ću rado da zamenim sa Stojkovićem, a Stojkovič će da glumi Andrića. On je majstor tih transformacija. Tako ću umesto u Zagreb otići na more. Međutim, teoretičar-doktor-levičar i dalje sedi na suvozačevom mestu i po-stavlja pitanja.

  • Slušaj sada, teoretičaru, govnojedu, ti očekuješ bravuru moje analize iz koje suču afekti, čitanja, artikulacije i ostali produkti n-dimenzionalne dijareje iz koje nastaju likovi i tlocrti njihovih kretanja. U toj žitkoj masi plivaju svi autori i njihovi likovi kao simptomi i slično, oštro sam prekinuo nizove pitanja i konačno osvojio dragocen trenutak tišine.

Ali, đavo nikada ne spava, a nisam spavao ni ja. Dok sam stizao do Stojkovica, teoretičar je postajao hologram, simulirajući mi pri tom čitaoca koji se zalepio kao krpelj za moju glad i sisa na slamčicu toplotu iz mene. Kukić je spavao na zadnjem sedištu.

Zavera teoretičara! Možda opet biciklisti!? Ne! Nije nego cena kurčenja. Tebi je stalo do mudroproseravanja, dragi čitaoče, do čistog istovara dugo taloženog u meni, a meni do minimalne količine toplote koja se mora platiti, jer koliko govno ja iserem pred tebe toliko đenjgi za grejanje na ovu hladnoću, ali me pritom jedino miris prčetine može namamiti da skrenem sa zamisli da sklopim ovaj esej o Basarinoj novoj knjizi, tačnije gotskom romanu koji se spušta do najdubljh prečki lestvice koja odatle navodno vodi u raj, a iskren da budem da nije Basarinih urnebesnih ali malo pohabanih hiperbola zaličilo bi na nekakav šamanizam koji i sam autor neretko pežorativno-metaforično koristi sa ciljem da akcentuje mitomanske aspiracije (čitati: usisavanje priča punih sumporvodonika, istina, draži mi je smrad prčetine kombinovane sa navodim mirisom diora, ali o tome će biti reči nešto kasnije) u zemlji u kojoj je stvarnost ugrožena, kako mitomanijom tako i jugonostalgijom iz koje niču kolekcije grotesknih naravi koje uznemiriše nečiji dan, ili, kako god, odnosno kako bi Francuzi rekli: no-matter-what.

Sa ciljem da opišemo dragocenu hiperbolu moramo izložiti sledeći vic, ako je to uopšte vic, jer ti mogu potvrditi da deluje u stvarnosti, a glasi:

Kada dete ima zatvor samo mu pokažite sliku Vuka Draškovića, rekao je glas sa plazma tv-a. Dolazi žena uznemirena kod doktora i ponavlja da joj dete ima proliv i na pitanje šta se desilo pa se ono tako prosralo ona odgovori da mu je poučena iskustvom sa Vukom dala da gleda Vučićevu sliku. Na to doktor joj odgovori: gospođo, pa to je doza za odrasle.

Posle ovog iskaza opet sam dobio čistunačku opstipaciju, bolest štedljivih koji tragediju pronalaze u maskama kojima pokušavaju da sakriju represiju koju ta štedljivost proizvodi i tako u krug. Opet mudroproseravanje, a da nisam pošteno uspeo ni da se istovarim. To može svaki mudrojeb sklon puzzle-iranju ili asamblažiranom razblaživanju koje nam galski petlovi D&G sugerišu, odnosno to može ako pri-tom ne upadne u amok. Vratimo se hiperboli. Hiperbola je figura, sredstvo izražavanja afektivnosti u jeziku kojom se odlikuje svaki prirodni govor, prvobitno korišćena u retoričke svrhe, koja izražaj pojačava do ekstrema. Stilske formacije, a danas se romani gotovo isključivo bave stilom, stilskim formacijama, dispozitivima ili kako god i šta god, naime, stilske formacije koje su sklone karikiranju veoma cene hiperbolu. Njena retorička osnova vidljiva je, na primer, na društvenim mrežama unutar brzih dijaloga. Braćala, nema hiperbole bez patosa, ne patosa što uključuje kilo dva popijenog vinjaka. Hiperbola je bitan stilski element patosa, ali i komika. Teško je karikirati bez nje. Umetanje je ključno za hiperbolisanje, ali se u umetanju ne sme preterivati. To je kao disanje ili kao balon koji pokušavamo da naduvamo: ako ga previše punimo vazduhom pući će, a ako u njemu ima premalo vazduha onda je dronjav. Mera je bitna, dabome, ali takođe bez ideje o umetanju najebo si kao pisac, burazengijo moj(a).

,,Danas, moj brajko, telo ti je ruševina’’, reče Stojković balansirajući između šeretskog i profetskom moda, jer dobro on zna da ja, Kaloperović, znam da mu tu leži najveća zaliha maski grupisanih u velike ličnosti naših naroda i narodnosti, a takođe i on veoma dobro zna da ja nisam tek tako došao i da me interesuje registar sa maskama pod nazivom Ivo Andrić, bez onog: naš nobelovac i da želim da izazovem njegov solilokvij koji bi mi prikazao takođe njegov razgovor sa Andrićem kroz susret sa starim prijateljem koga nažalost više nema. Ok, jasno mi je zašto Andrić, delimično mi je jasno i zašto užas, ona slika za koju si dobio basnoslovnu sumu koju si posle spičkao na babojebačke aktivnosti, umesto da ti, Stojković, za to budeš plaćen, ali ne može ti se zameriti zato što je ipak reč o Francuskinji sličnoj po mentalitetu onoj protuvi i šibicaru Antoanu koji je do propasti doveo našeg prijatelja Baletića, ali zašto pobogu lestvica koja podseća na neku vrstu uspinjanja kojoj smo i ja i ti skloni samo u onoj meri u kojoj nam dozvoljava da obnovimo telo posle višemesečnih ili višegodišnjih terevenki, i još bih samo istakao da je to pitanje da se ne bih izgubio u digresijama. Tu je, Kaloperoviću i odgovor na tvoje pitanje, jer ruševine tela su uslov i gotskog i užasa, a one nastaju našim religioznim urnisanjem tela od strane svakog koraka, ili svakim korakom koji načinimo u životu. Možda je to onaj fazon da je duh zarobljen u duši iz koje pokušava da izađe izlazeći nam pri tom na nos.

Evo jedan paradoks za kolumnu: spoljni će Dačić za divno čudo prohodan biti i stamen kano klisurine, ali unutrašnjeg teroristu uhvatit će za onu stvar da oprosti visost malograđanina mojoj niskosti. Iz niskosti moje nići će biljka zvana polit-đilkoš koju pišanjem zalivam, dok će iz visisti moje sinekručina piti krv na izlasku iz srca. Andrić je moj kamen umesto pekmeza, odnosno: ja sam kamen, on je pekmez. Bolje da zamišljam da sam u pekmezu nego u vaskolikom prolivu. Inače, sinekurčina mi je malo nostalgična reč koja svoj izvor pro-na-la-zi u izgnanom piscu, jednom od dvojice najpoznatijih izgnanika. Zahvaljujući tome što pamćenje zapada nije pileće, od ovih nakaza nastadoše Stojković i Pripovedač (čitati: Prvoborac).

  • Svetislave, preterano sereš, reče mi Stoković plus smeh iz off-a.
  • Nisam ja Svetislav, ja sam Velimir koji pokušava da se uživi u ulogu Kaloperovića zbog struje koja je poskupela.
  • znam, idiote, Hamletovski odgovori ostareli slikar kome su sa lica spadali koža, kosti i oči, dok mu se mozak kao jezik Bejkonovski cedio niz ostatke kostiju glave koje su takođe nestajale, na kraju, ostade samo splet izvesnih nerava koji je takođe nestajao.
  • Velimir Bamberg?, zapita teo-neo-teo.
  • Liberalnu antiliberalna, začepi! – Stojkovič je bio oštar.

Kukić je spavao. Setih se da sam kao tinejdžer želeo da budem kao Basara. Zrenjanin?

  • Jedeš govna samo ne znaš…
  • samo da znaš, samo da znaš, …. ponavljala je u nedogled.
  • Vidi sad koliko mogu da jedem govna:

Jedna cura dva pandura me asocira na Žikicu Jovanovića takozvanog Španca, ja se dvoumim Španca ili Žapca, na primer: kao žabac počinje da me asocira na Bošove slike ili njegovu glavu u bosch frižideru po sećanju na Lenjina ili Diznija, a opet u Bošovskom maniru, koja kaže: a ja joj kažem Cico lezi… Tehnokrata uze da fasetira zvuk. Sinekurčina je udarao polit-đilkoša iz koga je ispadalo ne više od 500 reči. I on je fasetirao.

Sreo sam ga na ulici nekoliko dana posle delirijuma. Debelo se podmladio. Stojkoviću, jebo te, vodim te u striptiz klub da se malo razonodimo. Ajmo ipak kod mene, odgovori Stojković.

Nego da ne dužim, cure karakteri. Sumirano: Svaka paranoja je diskurzivna paranoja, urežite to palimpsestno u tablice svojih svesti, reče profesor(ka) …A, B, C…Š… Mislim da Basara sve jasnije i jasnije iskazuje osnovnu putanju svojih narrrativnih stremljenja, dodade. Gotski roman čija se instanca spušta i diže uz i kroz ruševine tela. One su tako sexy. Sexy su kao domaći hitovi iz osamdesetih. Blago se naloži. Surf kroz gotske uličice, penjanje na talas sačinjen od njih. Oglašavam na sva zvona: Domanović je postao Basara, a Basara je naposletku postao Domanović. Ova transformacija preti da nas sve pretvori u svinje. Kao zaštitu predlažem koncepciju opstipacione dijareje ili dijarejoopstipacije.

Sa radija u Stojkovićevoj sobi dopirale su sledeće reči:

dođe mi, da stisnem tvoje vime.

Stojković, stari šeret, skoči, podmladi se, pri tom(e) se pretvori u neoliberalnog pastira i otpeva ih opet. Desimire, Desimire, zavrteh glvom kao kamerom.

Jebene svinje!!!

Velimir Popović (Užice,1986), umetnik i teoretičar umetnosti

 

 

 

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu