Dva filma

Objavljeno:
Dva filma


More je udobna fotelja
KYNODONTAS / DOGTOOTH / OČNJAK / Režija: Giorgos Lanthimos. Igraju: Christos Stergioglou, Michele Valley, Aggeliki Papoulia, Mary Tsoni.

 

U svetloj kući, sa prelepim dvorištem i ogromnim bazenom živi grčka porodica: bezimeni Otac, Majka i troje adolescentske dece – najstariji Sin, Starija i Mlađa ćerka. Troje dece u uvodnoj sceni uče sa diktafona značenje reči na vlastitom jeziku. More je udobna fotelja. Glas je majčin, saznajemo kasnije. Nešto opako nije u redu – saznajemo odmah.

Deca, naime, nikad nisu izašla iz kuće. Lepo su vaspitana, govore tečno i nisu maloumna. U njihovom svetu telefon znači solarnik, vagina se naziva klavijaturom a zombiji znače – lepo žuto cveće. Vlada harmonija dok nam reditelj i ko-scenarista Yorgos Lanthimos postupno razotkriva monstruoznost izolacije. Međutim, da ovde nije reč o eksploataciji čestih istinitih priča o višegodišnjim zatočenjima prvenstveno svedoče roditelji bez ikakvog perverznog zadovoljstva u tome što rade.

Iako motivacija roditelja nije razjašnjena, u osnovi je želja da decu zaštite od sveta koji se ne uklapa u njihov sistem. Sistem koji, vidljiv u detaljima, podrazumeva tradicionalizam, maltene aristokratsko držanje pri svakom porodičnom okupu: deca se za večeru oblače svečano. Nema interneta, televizije. Najveća porodična zabava je gledanje kućnih snimaka. U samo jednoj sceni čujemo muziku i to bude Frenk Sinatra kog Otac deci prevodi kao svojevrsnu molitvu, veličanje porodice koja se voli, zauvek.

Film je duboko uznemirujuć. Svakodnevni život dece počiva na strahu od mačaka koje jedu ljude i koje se nalaze odmah izvan kapija, pa dane provode u treninzima koji ih čine pripravnim za samoodbranu. Seting izuzetno podseća na The Village iako je u poređenju s njim prava antropološka studija. Briljantna je scena u kojoj s povezima tumaraju kućom i dvorištem: zbunjujuća dok ne shvatimo da je cilj pronalaženje Majke. Prvi koji je pronađe i zagrli (a taj je zagrljaj snažan, potresan i neopisivo jeziv) biva nagrađen.

Jedino što deca mogu da vide jesu avioni koji nadleću kuću a za koje misle da su igračke i da je to njihova prirodna veličina. U neverovatno duhovitoj sceni oni oduševljeno posmatraju avion koji leti i najčežnjivijim glasom Sin izgovara „kako bih voleo da padne u naše dvorište!“. Na šta majka najozbiljnije odgovara „da, ali dobiće ga onaj ko to najviše zasluži“.

Automobil (kojim Otac svakodnevno odlazi na posao i gde svi veruju da živi sa ženom u kolicima, bez dece) jedino je bezbedno sredstvo za izlazak u spoljni svet, a u koji se može ući tek kad ispadne očnjak a zatim ponovo izraste. Dakle, never! Otac snabdeva dom potrepštinama ali ih u kuću unosi bez i jedne etikete. Jedini kontakt sa svetom je Kristina, zaposlena u Očevoj firmi, koju dovozi s povezom preko očiju, plaćajući joj seksualne odnose sa Sinom. No kako Kristina samostalno posećuje i ćerke, tražeći u jednom trenutku od Starije da joj liže klavijaturu (što ova lako prihvata jer u tome za nju nema ničeg čudnog), Raj biva ugrožen. Starija ćerka ucenivši Kristinu dobija dve video-kasete. U kasnijoj (genijalnoj) sceni ona sama oponaša ono što je gledala, boksuje sama bljujući krv a preko njenih replika shvatamo da je gledala Rokija.

Proterivanje Kristine iz kuće primorava roditelje da vlastitu decu uvedu u incestuozne odnose. Scene zbog kojih publika napušta projekciju su upravo one koje Stariju ćerku dovode do urođenog osećaja ultimativne granice šta nije u redu uzrokujući kod nje želju da izađe iz „porodičnog raja“, a što je moguće jedino vađenjem svog očnjaka u majstorski režiranoj, brutalnoj sceni koja je istinitija od fontrirovskog sakaćenja klitorisa.  

Fascininatna je decentnost kojom Lanthimos režira i prikazuje bolest sveta kojim se bavi, bez spoljne vizure koja bi služila kao moralistički komentator ovog sistema. Po svim kriterijumima njegov film izgleda kao najbolji japanski šok-film. Očnjak je visoko-civilizovana verzija divljačkog naselja iz Boormanovog Deliverance-a. Suštinski horor u blještavoj dnevnoj svetlosti. Udara silovito na naše najprimarnije biće, dublje od etičkog. Masakrira ideju savršene porodice/savršeno uređenog društva što mnogi nazivaju senzacionalističkim. No dok Von Trier želi da šokira, Lanthimos uznemirava oslikavanjem krajnjih granica (ne)ljudskosti. I upravo njeno ispoljavanje tamo gde se najmanje očekuje ono je čime film trijumfuje afirmišući humanost u svetu koji voli da misli da je sve manje ima.

 

Česti film
SAMAC / A SINGLE MAN/Režija: Tom Ford. Uloge: Colin Firth, Julianne Moore, Nicholas Hoult, Matthew Goode, …

A Single Man je film koji možete razumeti i da ne pratite šta likovi govore. „Čist film“ ne zbog malo dijaloga već jer iz slika shvatate odnose likova, iz promišljene revije scena motive i namere junaka. Tome svakako pomaže jednostavno postavljena priča: dan u životu Georgea Falconera (da, genijalni Colin Firth), profesora književnosti, koji počinje „sećanjem“ na sliku u kojoj muškarac leži u snegu pored slupanog automobila, a George prilazi, leže pored beživotnog muškarca, poljubi ga za rastanak i ostaje nežno da leži pored njega na snegu.

 

George je izgubio ljubavnika s kojim je bio 16 godina i tog filmskog dana odlučuje da više neće patiti. Na kraju priprema za posao, uz vedru muziku, sprema i pištolj. Rešio je da se tog dana ubije.

Od tog trenutka pa do samog kraja, film je krcat kadrovima satova i časovnika čime gradi „suptilan saspens“ oko trenutka samoubistva. U Georgeovu rešenost nema sumnje (toliko da u slaganju stvari za sahranu preko odela ostavlja poruku u tačno koji čvor želi da kravata bude vezana) – samim tim nema ni dramskog sukoba što je prilično ozbiljna mana filma. I ima ih dosta. Likovi su tek nešto više od skica u službi dramaturških potreba junaka. Charlie (Juliane Moore), bogato razvedena, britanski sofisticirana, najbolja je junakova prijateljica u koga je i posle mnogo godina nesrećno zaljubljena. Ali ma koliko Julianne Moore bezgrešna bila, njen lik nema psihošku dubinu ni melodramski razvoj. Od neduhovitosti nekih dijaloga biće Vas sramota. Georgeov profesorski govor o manjinama i strahu kao oružju vlade da kontroliše potrebe i postupke građana su opasno bajati. Ali je namera poruke na pravoj strani. Srca.

Za brojne mane reditelj Tom Ford se iskupljuje emocijama – gotovo da nema kadra bez junaka i svaki postupak nosi izuzetnu težinu jer proističe iz kontrasta Georgeovog stoičkog držanja u poslednjim susretima sa ljudima i srca koje se pred nama cepa. Koliko je samo potresna scena u kojoj George zaranja lice u glavu psa nepoznate žene, jer… Osetićete.

Banalne radnje ispresecane su reminiscencijama na trenutke sa Jimom: telefonsko primanje vesti o ljubavnikovoj pogibiji koja je glumačko remek-delo. Njihovo upoznavanje. Kada ušuškani na kauču pričaju kako je život psa fenomenalan (možda najdirljivija od svih). Zadivljujuće je da Ford portretiše junaka koji se ne priseća scena seksi i strasti, već malih životnih trenutaka, ni po čemu izuzetnih, svima nama bliskih.

Tom Ford je u mojoj knjizi odavno veliki umetnik. I najmanje (a po mnogima – najviše) što se moglo očekivati je da film bude savršeno estetsko delo. No podatak da je kostimografiju prepustio drugome, a sam dizajnirao odela isključivo za Firtha govori da Single Man nije show-reel Tom Ford brenda (iako je junakovo prezime naziv Fordovog brenda naočara). On je ovde istinski reditelj. I to odličan. Besprekorno dekorisane i kostimirane kompozicije imaju kolorističku ispranost, patinu sivila, koju ne primećujemo dok George ne bude obasjan goruće živim bojama. Te scene elegantnim filmskim jezikom razotkrivaju mala životna bogatstva koja mu pokazuju da ima smisla živeti: kao kada ga startuje prezgodni Španac (bivši Fordov model) ispred bilborda za Psiho (da, godina je 1963.) u sred vrelog dana ili većina scena sa Kenny-jem (Nicholas Hoult kog volimo još iz Skins-a), studentom koji jedini primećuje da mu je potrebna „pomoć“. George te prilike uviđa zajedno sa nama, otvorenih očiju i ne odbacuje ih iz slepog samosažaljenja, već im se tužno osmehuje. To (kao i komički pokušaji samoubistva) njegovoj patnji oduzima i poslednju mrvicu (s) patosa i uzdiže je na nivo veličanstvene žalosti za ljubavlju kojoj želi da ostane veran i posle smrti. Tom Ford rizikuje smeštanjem priče u idealističke okvire sa sve romantičarskom naivnošću zlatne ere Holivuda: pozadina priče je ideja da je era hladnoratovske histerije kraj čistih emocija (kakve dele George i Jim) koju George poentira odgovorom na priču o ruskim nuklearnim pretnjama – „if there’s gonna be a world with no time for sentiment, then it’s not a world I wanna live in“. Ford uspeva da taj idealizam odbrani a mi ga prihvatimo ne samo kao ubedljivu filmsku iluziju nego i kao pogled na svet koji možemo da zamislimo u našim über-cool, ciničnim životima.

Vajldovski opčinjen lepotom, prustovski senzualan, ovo je film u kom bih voleo da živim.

Kraj je poezija koliko i početak. Savršeno simetričan. Otvara (metafizička) vrata za čoveka kome svi časovnici filma nisu odbrojavali poslednje trenutke života, već su bili otkucaji srca koje je tempirana bomba.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu