DRŽAVA KAO GARANT KLASNIH ODNOSA

Objavljeno:
DRŽAVA KAO GARANT KLASNIH ODNOSA

Takvom pervertiranom logikom, čoveku koji jedva spaja kraj s krajem i koji raspolaže tek malo većom sumom nego što je to iznos socijalne pomoći, nije kriv klasni neprijatelj koji mu čizmom stoji na grbači, već upravo ovaj koji tone još niže, na samo dno, koji je već izgažen i obespravljen, a koji se sada orkestriranom stigmatizacijom percipira kao društveni „parazit“, kao bolesni deo inače zdravog društvenog tkiva

1.

U decenijama između 1530. i 1560, u najmanje šezdeset evropskih gradova bio je uveden sistem socijalne pomoći, kako na inicijativu lokalnih vlasti, tako i direktnom intervencijom centralne države. Bilo je to zapravo prvo priznanje neodrživosti sistema kapitalističke vladavine, isključivo na osnovu gladi i terora, kao i pokušaj rekonstrukcije države kao garanta klasnih odnosa i glavnog nadzornika reprodukcije i disciplinovanja radne snage. Razvija se i internacionalna debata o administriranju javne pomoći, koja nagoveštava savremene debate o socijalnoj državi. Da li treba pomoći samo one koji su nesposobni za rad, tu nazvane „opravdano siromašnim“, ili treba pomoći i „telesno sposobne“ radnike koji ne mogu da nađu posao? I koliko mnogo ili koliko malo bi im trebalo dati, da ne bi odustali od traženja posla? Ta pitanja su bila od suštinskog značaja sa stanovišta društvene discipline, pošto je glavni cilj javne pomoći bio vezivanje radnika za njihova radna mesta. Primaoci pomoći su bili ogorčeni zbog ponižavajućeg rituala koji im je bio nametnut, kao što su nošenje „znaka siromaštva“ (do tada rezervisanog za leprozne i Jevreje). Povremeno se od siromašnih zahtevalo da rade u zamenu za hranu koju su primali.[1]

Socijalna pomoć u Evropi ima relativno dugu istoriju postojanja. Trebalo bi se osvrnuti na razloge njenog uvođenja, odnosno na ono što joj je prethodilo, kao i ulogu koju je država imala u tom procesu.

Prelazak na kapitalizam za evropske radnike označavao je početak gladovanja: porast cena žita pratio je porast zločina protiv vlasništva, kao i milionski pad populacije. Pobune zbog hrane u Evropi su bujale, predvodile su ih žene i manifestovale su se na najrazličitije načine: napadima na pekare, ambare, spaljivanjem kuća bogataša i pljačkom. Učesnike ovih pobuna vlasti su opisivale kao „ništariju“, „bednike“, „neradnike“, „lutalice“, „probisvete“, „lenjivce“.

S jedne strane, to je bio period stvaranja novog proletarijata, pa je sastav pobunjenika i onih koji su se priključivali klasnoj borbi (često oružanoj i ustaničkoj) bio heterogen: od seljaka do zanatlija koji su u novonastalim uslovima jedva uspevali da prežive. Međutim, može se pratiti kako se u ovom periodu celokupno radništvo u Evropi počinje jednostavno zvati „sirotinjom“.

Pauperizacija evropske radničke klase značila je njenu kriminalizaciju. Stopa kriminala je toliko porasla da „je to počelo da sluti na veliko ispravljanje nepravde i preotimanje ukradenih komunalnih dobara.“ [2]

Porast prostitucije bio je direktno srazmeran kolapsu nadnica, koji je posebno pogodio žene. Primera radi, u XIV veku žene su primale polovinu nadnice isplaćene muškarcu za isti obavljeni posao, dok su sredinom XVI veka primale samo trećinu (već umanjene) nadnice koju su primali muškarci. To je značilo da žene više nisu mogle da se izdržavaju najamnim radom.

Vreme intenziviranja društvenih antagonizama i klasnih sukoba, tranzicija i krize, kako tokom XVI i XVII veka, tako i danas – pogodno je za državne intervencije u cilju disciplinovanja radne snage, suzbijanja nezadovoljstva i vezivanje radnika za nametnute poslove.

Sistem socijalne pomoći uveden je prvi put sredinom šesnaestog veka, upravo državnim intervencijama, u nekoliko desetina gradova Evrope. Cilj je bilo sprečavanje humanitarne krize, kao i veliko „vezivanje proletarijata“, tj. pokušaj sprečavanja bekstva radne snage. Nakon što je prvi put formalno ustanovljena nadnica (Statut o nadnicama u Engleskoj, 1531.), država formalno preuzima odgovornost za upravljanje eksploatisanima i represiju nad njima, čime neposredno oslobađa poslodavce odgovornosti. Smatra se da je upravo uvođenjem javne pomoći država odala priznanje neodrživosti kapitalističkog sistema.

Međutim, ovaj preokret je doneo nova pitanja i debate, kojima se vrelo retko dolazilo do konsenzusa: koga treba pomoći, odnosno ko je „opravdano“ siromašan? Treba li pomoći samo telesno nesposobne ili i one koji su radno sposobni ali ne mogu naći posao? Koliko malo (ili koliko mnogo) bi im trebalo dati kako ne bi odustali od traženja posla? Naposletku, pomoć je bila toliko škrta da je izazivala vrlo malo olakšanja i mnogo novih sukoba. Zanimljivo je da se u tom periodu počinje vršiti dodatna stigmatizacija: primaoci socijalne pomoći postaju obavezni da nose „znak siromaštva“ ili da učestvuju u procesijama siromašnih, gde bi, sa svećama u rukama, pevali crkvene pesme. Zabeleženo je da su u nekim gradovima podizana vešala u vreme raspodele hrane. Neretko se od siromašnih zahtevalo da rade u zamenu za hranu koju su primali; i deca i starci su bili zatvarani u radne domove ili domove za prevaspitavanje u kojima su bili podvrgnuti različitim eksperimentima.

Iz svakog pojedinca, bez obzira na uzrast, pol i zdravstveno stanje, trebalo je izvući maksimum rada.

Ove aspekte „prelaska“ na kapitalizam ne bi trebalo smeštati samo u prošlost (i ostavljati ih tamo). Silvija Federiči ukazuje na ponavljanje ovog procesa „prvobitne akumulacije“ u svim društvima koja su prošla kroz period „tranzicije“ i „strukturalnog prilagođavanja“. Taj proces karakteriše lišavanje radne snage vlastitih sredstava za reprodukciju, proces privatizacije i prekarizacije, zabrana udruživanja i organizovanja radnika, državni intervencionizam (bilo kroz prinudni rad, mere štednje ili krojenje politike rađanja), porast stope egzistencijalno ugroženog stanovništva, pauperizacije i kriminalizacije radništva, devalvacija ženskog rada, femicid i sl.

Vreme intenziviranja društvenih antagonizama i klasnih sukoba, tranzicija i krize, kako tokom XVI i XVII veka, tako i danas – pogodno je za državne intervencije u cilju disciplinovanja radne snage, suzbijanja nezadovoljstva i vezivanje radnika za nametnute poslove.

2.

Već nekoliko godina, u Srbiji se najavljuje prinudni rad za ljude koji primaju socijalnu pomoć. To znači da će oni, ubuduće, kako ne bi izgubili zakonsko pravo (koje inače imaju), morati da se odazovu i prihvate ponuđenu radnu obavezu. S obzirom na to da je u Srbiji preko 260 000 ljudi primalaca socijalne pomoći, teško je zamisliti kako će se oni raspoređivati na određene poslove, kojom dinamikom, ko će i kako vršiti odabir i pozivati ljude. S druge strane, treba imati u vidu da donošenje ovakve odredbe nije nimalo naivno budući da se kategorija prinudnog rada vezuje za različite tipove diskriminacija, kažnjavanja, savremenog ropstva, pa i koncentracionih logora.

Socijalna pomoć nije namenjena da pomogne siromašnima, već samoj vladajućoj klasi da „amortizuje“ klasne razlike i simbolički kupi socijalni mir

U zimskim mesecima 2016. i 2017. godine već su  organizovane akcije čišćenja snega i to, kako se saopštilo, u sklopu „aktivacije za korisnike socijalne pomoći.“[3]

Odluka da se radno sposobni ljudi za koje nema posla, koji su najčešće i egzistencijalno ugroženi, privremeno „uposle“ nazvana je „aktivacijom“. Ova reč koja se koristi uglavnom za čipove, kartice, ali kojoj od nedavno simbolički podležu radno sposobni primaoci socijalne pomoći, osobe sa invaliditetom (za koje se takođe brižljivo osmišljavaju razne strategije zapošljavanja) i koja zvuči kao nekakav nesrećan i rogobatan prevod, označava dobrovoljnu aktivnost (pošto je sve stvar dobre volje) putem koje će pomenuti deo stanovništva (prema Zavodu za statistiku, svaka četvrta osoba u Srbiji je na granici siromaštva) pokušati da se oduži državi i pokušati da prevaziđe svoje trenutno stanje dizanjem nekih kapaciteta.[4] Baš kao što se kartice ili čipovi ne aktiviraju sami, potreban je određeni deus ex machina (u ovom slučaju Država i njeni činovnici) koji će ljude pokrenuti u pogon, simbolički ih prevesti iz stanja apsolutne pasivnosti i udahnuti im život, tako što će izvršiti njihovu aktivaciju. Svi koji se (ne) odazovu ovoj mobilizaciji, smatraće se (ne)voljnima da oduže svoj dug prema državi.

Zagovornici ideje o prinudnom radu često pominju razne zloupotrebe socijalne pomoći.

S obzirom na to da data suma već nekoliko godina iznosi oko 7500 dinara mesečno (što je oko 260 dinara dnevno) teško je zamisliti kako iko može datu sumu „zloupotrebiti“, budući da se njom ne mogu pokriti ni računi (da ne govorimo o hrani, stanarini, lekovima, odeći i ostalim troškovima života). Kriterijum za primanje socijalne pomoći je da su mesečna primanja (ako ih uopšte ima) ispod navedene sume. Teško je i zamisliti da neko odustane od „traženja posla“ samo zato što prima ovako nisku socijalnu pomoć; ona je premala čak i za život preživljavanja, čak i pod uslovom da ne plaćamo krov nad glavom i jedemo jednom dnevno. Egzistencija na rubu siromaštva već u sebi podrazumeva stalnu potragu za raznim nadničarskim, prekarnim, rizičnim poslovima, koji se u najvećem broju slučajeva karakterišu izrazitim stepenom eksploatacije. Budući da prilikom ovakvih radnih angažmana ne postoje adekvatne kontrolne mere, niti zaštite na radu, te da se prilikom ovakvih ugovora i dogovora krše čak i oni „zakonski minimumi“, možemo reći da će se naknadnim uvođenjem prinudnog rada veliki broj primalaca socijalne pomoći dvostruko eksploatisati. Poslovi na crno nisu izvor neke tajne zarade od koje se ljudi volšebnim putevima bogate, već su to ispod svakog minimuma slabo i neredovno plaćeni poslovi.

Ono što posebno brine nije samo preispoljno klasno ugnjetavanje koje svoju praksu utemeljenu u sili potkrepljuje najgorim neoliberalnim mantrama, već i jedan konsenzus koji se među potlačenima može detektovati u vidu „refleksnog“, automatskog nalaženja krivaca za sopstveni udes. Takvom pervertiranom logikom, čoveku koji jedva spaja kraj s krajem i koji raspolaže tek malo većom sumom nego što je to iznos socijalne pomoći, nije kriv klasni neprijatelj koji mu čizmom stoji na grbači, već upravo ovaj koji tone još niže, na samo dno, koji je već izgažen i obespravljen, a koji se sada orkestriranom stigmatizacijom percipira kao društveni „parazit“, kao bolesni deo inače zdravog društvenog tkiva. Tako komentari na socijalnim mrežama ispod vesti o uvođenju prinudnog rada obiluju nesuvislim racionalizacijama društvene nepravde i resantimanizacijama – počev od toga kako država plaća socijalu onima koji to ne zaslužuju, do toga kako se ovakve „mobilizacije“ primenjuju u svim evropskim zemljama a „samo je nas sramota da radimo“, ili zaključka da rad osim novčane nadoknade ima i druge pozitivne efekte – one, psihofizičke.

Nedavno mi je drugarica iz Beča, levičarska aktivistkinja, prepričavala kako se sličnim programom „aktivacije“, nezaposleni u Austriji, u određenim vremenskim razmacima, autobusom odvoze u fabriku gde vežbaju rad – u simuliranim fabričkim uslovima – recimo – pakujući i sortirajući plastično voće i povrće. Tako se valjda, nezaposleno, a radno sposobno stanovništvo, drži pripravnim i „utreniranim“ za sve potencijalne, buduće, radne angažmane.

***

Istorijat socijalne pomoći nam pokazuje da su razlozi za njeno uvođenje jedan od pokušaja vladajuće klase da se izbori sa pretnjom od pobuna usled oštrih klasnih razlika. Socijalna pomoć, u izvesnom smislu, naizgled paradoksalno, nije namenjena da pomogne siromašnima, već samoj vladajućoj klasi da „amortizuje“ klasne razlike i simbolički kupi socijalni mir. Suma koja se u ove svrhe izdvaja varira od zemlje do zemlje, u zavisnosti od socijalne politike, životnog standarda, stope nezaposlenosti i sl. Baš kao što su se ljudi sredinom XVI veka zgražavali od prosjaka i „skitnica“ koji su izgladneli i bolesni širili oko sebe strah jer su njihovo glavno oružje bila upravo njihova izgladnela tela, i kao što se vladajuća klasa svim silama borila da se zaštiti od stalnih napada na privatne posede, tako je i danas imperativ očuvanja privatne svojine iznad ljudskih života i tela, a vladajuća klika sa svojim strahovima na kraj izlazi mnogo perfidnije i efikasnije.

Stoga, ako stvar dovedemo do krajnjih konsekvenci, ne samo da treba odbijati prinudni rad, već i ovaj vid državno posredovane milostinje. Nije moguće nikakvom prostom računicom otkupiti sve ono što je današnjim potlačenim ljudima oteto. Niti se ikakvim legalnim okvirom može izboriti ono što je jednom već stavljeno u prostor izvan, u prostor rada na crno, u brisani prostor nekakvog ilegalnog postojanja. To se uvek i svuda, moglo i može osvojiti samo istrajnom, organizovanom, klasnom borbom. Put je težak, ali ne i nedostižan.

[1] Citat preuzet iz knjige Silvije Federiči, Kaliban i veštica: Žene, telo i prvobitna akumulacija. Dostupno na: https://anarhisticka-biblioteka.net/library/silvia-federici-kaliban-i-vestica.
[2] Isto.
[3] Citati su preuzeti iz izjava koje je novinarima dao direktor Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Vladimir Ilić. http://rs.n1info.com/a220730/Vesti/Vesti/Korisnici-socijalne-pomoci-cistili-sneg-u-Beogradu.html
[4] Isto.

Ivana Maksić (1984), objavila poemu O telo tvori me (Matica srpska, 2011). Poeziju, prozu i prevode s engleskog objavljuje u periodici, zbornicima i antologijama. Bavi se slikarstvom i performansom

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu