DIJALEKTIKE RAŠČITAVANJA I ZAČARAVANJA

U raščaranim fikcionalnim svetovima autorka  nastavlja da ,,kopa“ po kamernom i intimnom, tematizujući sporedne i promašene živote (ima li drugačijih?), ljubavne nizbrdice i ostale međuljudske mimohode

Jelena Lengold: Raščarani svet, Arhipelag, Beograd, 2016

Čitalac namernik koji se nađe pred koricama ranijih Arhipelagovih zbirki Jelene Lengold, Vašarskog mađioničara, Pretesteriši me ¹ ili U tri kod Kandinskog, u svom predubeđenju, poimajući naslove kao jasne paratekstualne putokaze, naprosto će očekivati susret sa nečim magijskim, tajanstvenim i/ili čarobnim. Sledstveno tome, Raščarani svet, poslednji prozni stepenik ove spisateljice², za istog čitaoca morao bi sadržavati izrazitu kontrastnu komponentu ‒ život lišen bilo kakvih iluzija. Naravno, takav namernik bio bi u višestrukoj zabludi: i to ne samo zato što se sintagma ,,vašarski mađioničar“ vezuje za onoga ko prodaje jeftine trikove, ili što je molba junakinje iz naslova druge knjige da bude pretesterisana bukvalna (iza nje se krije bolna želja da se bude vest pa makar i u smrti, a ne okoštala mađioničarska tačka), već i zbog toga što je ,,Godine 1990. ljubav [je] još imala snagu iluzije“. Više je, dakle, nema, bilo ljubavi, bilo varke da je ona moguća. Raščinjavanje sveta, dakle, nedvosmisleno je upisano u literarni kôd svih pređašnjih kolekcija i po tome se recentna zbirka priča Jelene Lengold umnogome ne razlikuje spram prethodnih. Međutim, da li je svet uopšte moguće raščarati i do koje mere, to je, reklo bi se, pitanje sa kojim se hvatamo u koštac.

Kada se integralno govori o ,,lengoldeskama“ (T. Pančić) obično se kao konstanta markira svakodnevica u kojoj smo maltene konzervirani, odnosno jedan po svemu opštepoznat ,,svet svakodnevnih malih obmana“ koji ,,nije Hičkokov film“, u kojem svuda ,,cvilele su neke cevi, ljudi su se umivali, brijali, pržili jaja[…]“  i nastavili ,,da budu tuđi i smešni jedni drugima, u autobusima, u kafanama, u krevetima[…]“. Svet nama blizak i sudbine u koje nije teško da poverujemo, budući ih i sami, makar i delimično, nažalost proživljavamo. Ustvrdimo li, pak, da su priče Jelene Lengold konvencionalno realističke, misleći, pri tom, na način modelovanja stvarnosti,  pogodićemo šumu, ujedno mašeći drvo. Ako realizam, s jedne strane, karakteriše ono što Filip Amon naziva manijom objašnjavanja, kako dati imperativ saobraziti sa onim gotovo oprečnim autopoetičkim stavom da je dominanta priče izvesna mera nedorečenosti koja pruža veću slobodu u odnosu na roman, u čijoj je biti sadržan zahtev da čitalac mora da dočitava i imaginacijski popunjava sve one hotimične elipse, narativne preskoke i prekide, brisane prostore i ostala senovita mesta kojima njene priče iz Raščaranog sveta obiluju. Otuda se, recimo, već u prvom narativu simptomatičnog naziva, ,,Neuhvatljivost“, na nekoliko nivoa sučeljavamo sa kontrastnim naslovom analizovane zbirke. Odatle, sa jedne strane, ponor usred prašume, doslovna rupa za koju ,,sveznajući“ narator izravno kaže da ne zna kako se tu stvorila, i bukvalno ne(s)hvatanje pripovedačeve ljubavnice, Irine Filipović, koja se, ne pošavši za grupom, u nju strmoglavljuje. Rupa, u svakom slučaju, služi kao neočekivani pripovedni okidač, gotovo svojevrsni deus ex machina i za autorsko ja, i to ne samo jedanput. Spomenuta neuhvatljivost inkorporirana je i u amneziju koja u toku večere i razgovora sa devojčinim dedom Ignjatom obuzima protagonistu, iako ovoga puta govorimo o kvalitativno drugačijoj memorijskoj praznini za koju jedva da dokučujemo kako je nastala (odbrambeni psihološki mehanizam, serum istine dosut u piće, manje-vina-manje-vina ili nešto sasvim peto?) i za čijeg vakta ne znamo šta se događalo. Dakle, to što se pred nama konačno demistifikovao antipatični i uštogljeni diplomata Dimitrije, ne znači nam mnogo ‒ on je, u izvesnom smislu, neuhvaćeni počinilac zato što je Irinu svesno prepustio smrti. Valja nam se, takođe, prisetiti i svih onih primordijalnih, zvezdanih noći u koje ga je ona odvlačila od civilizacije i frigidnog sveta diplomatije, a nakon kojih ih/je Dimitrije i dalje nije prisnije upoznavao. Neprozirni mrak afričke džungle funkcioniše kao izraziti korelativ za nesaznatljivost i neshvatljivost, potom i zazornost muškarca od ženskog bića. A u prilog pomenutoj neuhvatljivosti ženskog govore mahom i ostale junakinje ove knjige, zvale se one Dijana, Buba, Marina ili ne ostajale barem ni imenom upoznate poput vragolaste junakinje priče ,,Da li me se sećaš“. Istina, ovde u antiklimaksu pripovedač iz prvog lica razotkriva banalan mehanizam prevare kojim se potonja služi ‒ junakinja nasumično odabira muškarce, prilazeći im sa istaknutim pitanjem i tako se poigravajući sa njima ‒ ali o tome zašto to radi ili ko je ona nećemo saznati ništa više. Slična stvar važi i za Bubu, potencijalnu žrtvu voajerskog ,,ja“ iz ,,Drvoreda“. Da li je njenom imenu, recimo, kumovao impotentni pripovedač, ta persiflirana figura modernog Tantala, čiji je isključivi užitak upravo u željenoj lišenosti dodira? Ne tvrdi li on potom znakovito (podsetimo se naslova zbirke) da ,,Ne možemo znati stvari onakve kakve zaista jesu. Sve što možemo to je da ih propustimo kroz neke naše filtere.“? I kako se usprotiviti datoj opservaciji onoga čija perverzija podrazumeva ulovljenje drugosti u spontanoj suštini, tj. onda kada je sam sa sobom, prirodna, budući oslobođena socijalne pritvornosti? Takvo saznanje, paradoksalno, biva onemogućeno, jer će u ironizovanom obrtu naš labilni nadzirač biti ,,kastriran“ baš sa one strane prozora sa koje mu je najudobnije. Pojavljujući se, kako to pripovedno ,,ja“ navodi, odjednom i niotkud (uzgred, kao i ona rupa u džungli!) Buba ga raskrinkava, time nam ne razotkrivši sebe. Reklo bi se da je ovakvog igrokaza već duže vreme bila svesna. Dok je nesaznatljivost u potonjim pričama prirodna posledica pripovedne strategije (ja-forma), likovi i fabulativni temelj iz ,,Neuhvatljivosti“,  imajući u vidu naročite epistemološke mogućnosti objektivnog pripovedanja, takvi nikako ne bi trebalo da budu. Događanja u inicijalnoj priči, dakle, neuhvatljiva su i za ,,sveznajuću“ instancu ³. Svakako, elipse su važan segment i nekih drugih narativa iz ove zbirke. Šta naposletku reći o svim onim zatamnjenim mestima u izrazito komprimovanom (delimice preambiciznom) narativu prepunom sudbinskih lomova, ,,Lizi“, koji bi se, da se autorka nije poslužila skraćivanjima i nedorečenostima, lagodnije osećao u romanesknim čizmama. Sižejnu žižu ovoga teksta, ujedno i lajt-motivsku okosnicu čitave knjige, čini motiv razotkrivanja tajne, na šta se, reklo bi se, naslovno raščaravanje prvenstveno odnosi. Deljenje intime (svojevrsni transrodni balast iz detinjstva) fatalan je čin za nevinog protagonistu, budući dovodi do potpune komunitarne dezintegracije: razvod braka i rastava od deteta, ubistvo majke i život u zatvoru. Pogubnost, međutim, počiva u kontekstu poveravanja, što se očitava u kulminativnoj kompozicionoj deonici u kojoj se ispostavlja da je ispovedno ogoljavanje pred drugim prirodan čin putem kojeg se bračna harmonija, shvaćena kao (apsolutno) razumevanje između supružnika, cementira. Šipak! I opet šipak!, jer, sada kao samotnik, muški junak, uskočivši ponovo u svoj pređašnji ženski identitet znan nam iz detinjstva, uspeva, paradoksalno, da se pomiri sa sudbinom.   

U raščaranim fikcionalnim svetovima autorka uporno nastavlja da ,,kopa“ po kamernom i intimnom, tematizujući sporedne i promašene živote (ima li drugačijih?), ljubavne nizbrdice i ostale međuljudske mimohode, i po tome u ovoj s pravom opštehvaljenoj i nagrađivanoj knjizi, uporedimo li je s pređašnjim, ne bismo registrovali velika tektonska odstupanja. Upravo zato se nećemo složiti sa tvrdnjom same autorke da je, nakon što je sklopila zbirku, uvidela kako u njoj nema ljubavnih priča⁴. Prema našem razumevanju, priče o bračnim i drugim samotnicima, ljubavnim patnicima, izgrednicima i ostalim samotnjacima ‒ tipičnim figurama u prozama ove spisateljice, naravno, ne i u okvirima uobičajeno shvaćenog realizma ‒ ukazuju se, istovremeno i uprkos povišenom nivou patološkog i/ili iščašenog, kao narativi koji (ne nužno na izvrnuti način) ponovo kazuju o ljubavi. Šta bi, naime, drugo bio ,,Raščarani svet“ kao priča o uzajamnosti smrti kućnog ljubimca i kraha jednog ljubavnog para sjedinjenih kroz metaforu ožiljka na dlanu (i to, nimalo slučajno, na mestu koje hiromanti nazivaju Venerinim bregom), ako ne baš to. A govorimo o narativu čija na mahove intenzivnija patetika (što ponekad može da zasmeta) i senzibilna narativna instanca korespondira sa sebi sličnim fabulama iz ,,U tri kod Kandinskog“, poput ,,So Long, Marianne“ ili ,,Aristotelovog trga“ (nije da nam nije zasmetala i tamo). Ili, šta bi, na tom tragu, bila izuzetna pripovedna rašomonijada i jedan od favorita ove zbirke, dvoglasno fakturisana priča ,,Vernost“, čiji zatamnjeni okvir čini istinski postojeći dokument, novinski članak, odnosno stvarna životna sudbina. Ko je kome i na koji način veran u narativu gde su supružnici podobni dvema paralelnim pravama (a ta naša metafora, iako geometrijski pravilna, nipošto nije harmonična, pošto između bračnih drugova stoji zid nerazumevanja i/ili ne(pre)poznavanja)? Čijem ispovednom glasu da verujemo u ovoj kohabitaciji: ,,bezlično ljubaznom“ Karlu (smemo li učitati prezime Kolodi?) na čiju stranu prvobitno stajemo, ili melanholično-depresivnoj Dijani (uz indikativni mitološki prtljag u imenu), koja se u novinskom članku pronalazi? Može li se, na koncu, rasplesti ovaj muško-ženski čvor ili je samoubistvo adekvatan način da se izađe iz ispovesti, ostavljajući čitalački poligraf u dilemi?

Ukoliko smelije otvorimo hermeneutičku blendu, tada ćemo i ,,Nedelju“ percipirati kao, doduše veoma zamućeni, narativ o rastakanju bračnog (su)života. Iza luckaste spekulativne igre ‒ a poigravanje je pored poveravanja tajni, drugi temeljni lajt-motiv ove knjige ‒ iznalaženja najpodesnijeg načina da se ubije suprug, tada se očitavaju diskretni (pod)tekstualni migovi koji upućuju na svu korozivnost bračnog rutinerstva. (Možda je ovakva motivacija mogla biti za koji ,,prstohvat“ naglašenija.) Interpretacija se, smatramo, ne iscrpljuje u prostom dekonstruisanju konvencija krimića, nego se između redova proturaju ponorni, (samo)zatajivani impulsi gospođe V, čime pripovedač ,,zaobilazno“ upozorava na opasna dejstva emotivnog autopilotiranja i maltene napamet naučenih običaja i naravi partnera. Razmišljanje o zločinu se, s tim u vezi, izjednačava sa uzbuđenjima ljubavne predigre (peting sa uhom), dok se kompozicija zaokružuje tako što protagonistkinja za ručak mužu iznosi okrajak hleba izvađen iz kante za đubre. Postupak prati naglas izgovoreno ironizovano priznanje da se, pošto je, makar i simbolično, nešto nažao učinila supružniku, gospođa V. trenutno oseća sasvim bolje. S obzirom na hronotop fabule (sreda popodne), postaje li to prolegomena za jedno nedeljno ubistvo bez predumišljaja, odnosno uzdiže li se to krimić opet i u inat metatekstualnoj razgradnji i ,,bezobrazno modernoj nauci“ koja ga onemogućava?   

Podebljani višak slobode, ilustrovan spočetka prikaza kao generalno važan segment kratkih proznih oblika, ali i nasušni činilac poetike priča Jelene Lengold, biva poduprt i kroz minus-postupak de-epizacije, namernu pročišćenost od (zagušujuće ovdašnjeg) istorijsko-socijalnog diktata, odnosno aktuelnih tranzitivnih i ostalih društveno-političkih zagađenja. Reč je, zapravo, o tematsko-motivskom modusu da se još jedared (kroz stil i postupak) uzmakne od jarma već potkazanog konvencionalnog realizma.⁵Usklađen s tim je i komplementarni postupak lirizacije oličen u odabiru slikovitih, oneobičenih detalja i motiva, stihova travestiranih u rečenice, kao i upečatljive emocionalne ozračenosti. Paradigmatičan primer za gotovo sve pobrojano pronalazimo u ,,Snegu“, drugom ličnom favoritu i, za groš ovog čitaoca, najpoetičnoj i najsurovijoj priči kolekcije. Pripovedni vrhunac u njoj čini maligna telefonska smicalica čija je žrtva (bez sopstvene krivice) sredovečni sused obeležen porodičnom tragedijom. Naizgled infantilna naratorka ‒ samo naizgled, jer postoji delikatno cepanje na pripovedno i doživljajno ja ‒ kazuje nam o svojoj prvoj ,,polovnoj Novoj godini“. Kako je dečiji pogled na svet eminentno poetski (Gete), ne čudi nas što u metonimijskom prenosu roditelji koji se spremaju za provod postaju ,,Kent i Morava“, što očeve kravate na naslonu kauča deluju ,,kao uspavane zmije“, što se, u iščekivanju snega, gole grane drveća čine kao ,,prelakirane ledom“ ili što se u naročito efektnom paralelizmu komšijsko disanje nakon šokantnog poziva ravna sa ritmom lampica na jelki: ,,Plavo ‒ zeleno ‒ žuto ‒ ništa ‒ plavo ‒ zeleno ‒ žuto ‒ ništa.“ I premda je kugla sa Deda Mrazom razbijena odavno, zaviriti u ,,Odgovor na jedno novinarsko pitanje“ (zbirka ,,Pretesteriši me“), krhotine te davnašnje priče tek nam se ovde zarivaju u meso. Nova godina nikad nije dejstvovala tako antikatarzično i razobličavajuće, uprkos lirizovanom i tako željenom snežnom kraju, kada junačici izgleda ,,da ne padaju pahulje nadole, već da ste vi poleteli pravo gore u nebo.“

U osmoj prozi ‒ koja svoj naslov pozajmljuje čitavoj knjizi, što je inače neretko sugestivna i obavezujuća semantička smernica ‒ figura radijskog spikera u popularno naučnom diskursu progovara o modernoj scijentističkoj težnji ka potpunom raščaravanju sveta, u isti mah pridodajući joj ambivalentu tendenciju ,,reočaravanja“, sa Darvinom kao primerom za obostrano. Mada se data radijska tirada u okviru narativa može učiniti provizornom, čak i suvišnom, na koncepcijskom i konotativnom planu, s obzirom na nominalnu povlašćenost priče, ona krakove svoje simbolike pušta ka svim pričama u zbirci. (Podvucimo, primerice, pojedine naučne reference u tumačenim prozama: Ajnštajnove crne rupe u ,,Drvoredu“ ili disparantnog pitanja o starosti tuge koje prati činjenicu da je Zemlja stara 4.5 milijardi godina iz ,,Vernosti“.) Tek pod takvim reflektorom dve poslednje priče neće, usled svojih formalnih i tematskih osobenosti, delovati zalutalim, kako se to možda na prvu loptu činilo. U poslednjem ,,činu“ knjige, autofikcionalnom tekstu ,,Zavesa“, izložena su tri začudna događaja potvrđena sopstvenim iskustvom autorke. Kroz ove očito važne autobigrafske fragmente koji zauzimaju povlašćeno mesto unutar zbirke Jelena Lengold ‒ ako hoćemo, drugostepena autorka sa bliskim graničnikom prema prvostepenoj ‒ priča nam o sinhronicitetima, neobjašnjivim životnim korespondencijama iskušenim na vlastitoj koži. Putem naglašene autobiografske dimenzije narativa, pozivanjem, dakle, na verodostojnost proživljenog, naše tumačenje čvrsto je upravljeno ka svesti o tome da je svet moguće raščaravati, ne i raščarati!            

O tome nam sa unekoliko drugačijim semantičkim konsekvencama govori i pretposlednja pseudofantastična priča ,,Vreme“, u kojoj se dvojica likova, pripovedač-samac i njegov prijatelj Kolja, suočavaju sa spoznajom o skraćenju vremena. Ukratko, radi se o tome da sekund iz 1936. ne traje isto kao i onaj iz pripovedne sadašnjosti, i to naši junaci uviđaju štopajući čuvenu finalnu trku Džesija Ovensa iz Berlina. Prema našem mišljenju, nije važno da li ćemo se sa štopericom u rukama zaista uveriti da otkriće u prozi u stvarnosti nije tačno ‒ mada bi to bila osobita tekstovna magija, praktično začaravanje čitaoca koji ostavlja knjigu i ustaje da proveri snimak. Značajniji je, pak, epistemološki put kojim se do (unutarfiktivnog) naučnog fakta došlo. Saznajni proces je ovde racionalan i nepobitan, takav da ne postoji receptivna klackalica (niti unutar dela, niti van njega) koja za Cvetana Todorova predstavlja neophodan uslov za postojanje fantastike. Za nas je, međutim, daleko najvažnije kako se pripovedač-junak ‒ koji, ironije li, s prezrenjem smatra da živi u arogantnom dobu u kome sve mora biti razjašnjeno ‒ ophodi u noći nakon ove frapantne spoznaje; a on želi da je zaboravi, da je protera, da zaspi!

Nadovezujući se na njega pitaćemo se a šta bi za davljenika značilo to što je hemijski sastav vode H₂0 i kako bismo uopšte živeli kada bismo kojim slučajem uspeli da rastumačimo sve(t)? Ne bismo li baš tada, pogodivši sve, promašili i šumu i drvo?!

Momčilo Žunić (1985), profesor književnosti i književni kritičar. Živi u Lazarevcu.