Debata “Dijagnostika fašizma”

Objavljeno:
Debata “Dijagnostika fašizma”

 

Danas nemamo fašizam u smislu organizovanog pokreta koji bi bio na tako intenzivan i ekstenzivan način destruktivan kao istorijski fašizam, ali to ne znači da ne bi mogao da nastane. Ne znači da ne postoje elementi fašizma u društvu, ne znači da nema fašizacije društva. Čak je ima sve više!

Debata „Dijagnostika fašizma“ realizovana je 22. decembra 2016., u organizaciji Regionalnog naučnog centra Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, u okviru ciklusa javnih predavanja, seminara i debata pod nazivom „Ka novom (anti)fašizmu“, koji se održava u prostorijama SKCNS „Fabrika“ u Novom Sadu. Ovde prenosimo transkript debate zajedno sa pitanjima iz publike i odgovorima izlagača. Snimak debate (bez pitanja iz publike) može se naći na sledećoj adresi: https://www.youtube.com/watch?v=bydKxD-OJwg.

Aleksandar Matković

Dobro veče svima i hvala što ste došli u ovolikom broju. Pre svega daću vrlo kratak uvod o tome šta je ovaj ciklus i šta ćemo čuti u toku predavanja. Najpre, ciklus se zove „Ka novom (anti)fašizmu“ i trajaće 7 meseci; otvoren je prošlog meseca uvodnim predavanjem Todora Kuljića[1], a drugo događanje u okviru ovog ciklusa je večerašnja tribina „Dijagnostika fašizma“, u okviru koje će biti reči o tome kako se objašnjava nastanak i razvoj fašizma, koje su to različite perspektive koje ga promatraju istorijski i kako se on može videti danas.

Uz to, nekoliko rečenica o samoj temi. Pre svega, Nikos Pulancas (Nicos Poulantzas) ima jedan zanimljiv citat, a to je da razvoj fašizma zapravo ne počinje sa nekakvim pozitivističkim karakteristikama, drugim rečima, razvoj fašizma ne počinje razvojem fašističkih organizacija. To predstavlja neku vrstu paradoksa u pogledu toga koji su istorijski procesi doveli do njihovog formiranja i na koji način. Večeras ćemo na ta pitanja pokušati da damo odgovor najpre kroz govor o kritici fašističkog antikapitalizma, potom o formaciji društvenih formi poput države i tržišta u fašizmu i problematizaciju toga da li je fašizam predstavljao pad liberalizma, kakvu vrstu odnosa je imao sa njim, šta je posle toga došlo te da li se i kako može govoriti o savremenom fašizmu danas. Učesnici večerašnje debate su, ovim redosledom: Maja Solar iz Kolektiva Gerusija, Dragan Nikčević iz Inštituta za delavske študije iz Ljubljane i Alpar Lošonc sa Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu.

Maja Solar

Pokušaću u ovom uvodu da dam, u kratkim crtama, naznake o pojmovima. Zbog toga mi je ova rečenica interesantna: „Reč je o tome da ljude treba najpre naviknuti na reč diktatura i na njezin neodređeni sadržaj.“[2] Sada se neću baviti pojmom diktature, već ću pokušati da se fokusiram na pojmove, odnosno na dva pojma, a to su antikapitalizam i antifašizam. Iako je sâm pojam diktature vrlo interesantan, kao i njegova kretanja i značenja, on je ipak malo drugačiji. Za početak on je pozitivno određen pojam, dok su ova dva negativno određena pojma vrlo specifična i imaju još komplikovaniju priču.

Kada govorimo o pojmovima, prvo bih rekla da pojmovi nisu ništa dato, da su temporalni, da su istorični, da menjaju svoju funkciju, da menjaju svoja značenja, da nema nikakvih izvornih pojmova u smislu da je neko otkrio pojam ili ga je nekako definisao na nekom imaginarnom prapočetku, pa onda mi treba da se vratimo izvornom značenju i da se zauvek do kraja istorije držimo toga. To ne postoji! Tako ne funkcioniše jezik. Još manje tako funkcioniše politika. Dakle, nema izvornih pojmova. Oni se uvek menjaju i u tim promenama, u resignifikacijama, dolazi do nekih konfuzija, jer pojmovi zadobijaju neka druga značenja od onih na koja smo možda pre navikli. Rekla bih da nema izvornih pojmova, nema čistih pojmova, ali ima borbe za pojmove. Dakle, mi se možemo boriti za neka značenja, boriti se za značenja nekih pojmova. Ne radi se u toj borbi samo o tome da nam je samo stalo do analitičkog sadržaja pojma, nego nam je prevashodno stalo i do političkog sadržaja nekog pojma.

Istorija pojmova pokazuje zbrke, mešanja i konfuzije pojmova i mi to i sami znamo – kada bismo uzeli bilo koji sveprisutni pojam u političkom diskursu počevši od osnovnih pojmova kao levica, desnica, socijalizam kapitalizam… Tada naprosto vidimo da dolazi do konfuzije – kako ko određuje šta je levica, šta je za nekoga levo, odakle je nešto na spektru levo itd. Mislim da je još veća konfuzija sa onim pojmovima koji u sebi imaju prefiks anti-, upravo zbog njihovog negativnog određenja. Sada bih to ukratko skicirala i počeću sa pojmom antikapitalizma.

Kada govorimo o pojmu antikapitalizma u vezi sa nacizmom i kada pogledamo istoriju nacizma, onda vidimo da i tu postoji konfuzija u nekim mainstream istorijama. Često se o fašizmu govori kao o nekom pokretu (ideologiji, politici…) koji je navodno blizak socijalizmu i koja je u nekom smislu bio „antikapitalistički“. Ili se u najmanju ruku govori o tome da su u fašizmu postojali neki antikapitalistički elementi, neke struje koje su se navodno zalagale za to, ali eto nisu jadne došle do izražaja, pobedile su neke druge struje. Jedan od paradigmatičnih primera bi bila Nacistička radnička partija Nemačke, dakle, Hitlerova partija, gde se često govori o takozvanoj antikapitalističkoj struji koju su uglavnom zastupali braća Štraser (Strasser), koji su se zalagali za nekakvu politiku i ekonomiju koja je navodno bila antikapitalistička i to je dokaz da sâm fašizam/nacizam ima u sebi nekakav antikapitalistički naboj. Međutim, ako ozbiljnije čitamo literaturu i ako ozbiljnije proučavamo i tu struju videćemo da je to vrlo problematično. Prvo, kada kažemo atikapitalizam, šta mi tačno mislimo? Kada to kažemo mislimo da smo protiv kapitalizma, ali iz koje pozicije smo protiv kapitalizma? Za koji drugi sistem proizvodnje se mi zalažemo, a koji ne bi bio kapitalistički? Da li se nužno kao antikapitalisti zalažemo za socijalizam, komunizam ili neko drugo egalitarnije društvo ili se zalažemo za neko još gore neegalitarno društvo, možda još gore od kapitalizma? Ili možda za vraćanje na neko prethodno neegalitarno društvo, npr. feudalizam itd. Dakle, mi ništa tim označiteljem još uvek nismo rekli. Ako posmatramo istoriju nacizma i njegove struje, tu jasno možemo videti kako u jednom momentu krize, jedne velike krize kapitalizma koja se događala 20-ih godina prošloga veka, dakle, kako u jednoj određenoj istorijskoj konstelaciji u Nemačkoj (koja je bila vrlo specifična) dolazi do specifičnog odgovora na tu krizu, i kako se u sklopu tog odgovora na krizu koristi diskurs, parola, govor o antikapitalizmu, odnosno kako se izvesni antikapitalistički sentimenti koriste ne bi li adresirali masovnu bazu. I to, masovnu bazu u najširem smislu, ne samo radničku klasu koja bi, podrazumeva se, trebalo da bude protiv kapitalizma. U momentu velike krize kapitalizma dešavaju se deklasiranja, siromašenja i raslojavanja i drugih društvenih klasa. I sami slojevi buržoazije, od sitnih trgovaca i posednika, postaju deklasirani zbog kriznog kretanja kapitalizma i gube neke privilegije koje su prethodno imali. Oni su na neki način sloj kojem se najviše obraćao nacizam kroz taj antikapitalistički diskurs, zato što su bili najprijemčiviji za to. Jer je upravo kapitalizam kriv za ono što je dovelo do njihove situacije i do gubljenja privilegija. Kapitalizam koji je u toj fazi krajnji monopolni tip kapitalizma koji privileguje vrhove buržoazije, a deklasira ostale. Taj ideologem antikapitalizma u nacizmu nije bio nikakva ozbiljna antikapitalistička politika ili ekonomija, nego je više funkcionisao kao ideologem kojim su se adresirali ljudi koji su izgubili neke privilegije, a prevashodno niži slojevi srednje klase. Dosta je zanimljivo kako se u tom raslojavanju društva najviše adresiraju takozvani sitni i srednji preduzetnici, jer oni su ono „zdravo“ jezgro kapitalizma, a kritikuju se, što se u nacizmu često događa, vrhovi srednje klase, monopolisti. Dakle, predstavnici monopolističkog kapitalizma se predstavljaju kao glavno zlo i glavni problem, a niži kapitalistički slojevi su sasvim u redu. Mislim da se ovde uopšte ne radi o antikapitalizmu. To su pre nekakve antimonopolističke fraze.

To nam je donekle poznato i danas. Ako pogledamo diskurs naše savremene politike, u nekim momentima, pogotovo recimo od 2008. godine i krize koju smo i mi ovde imali, baš je čest bio govor koji je upotrebljavao antimonopolističke fraze. Onda su se političari diljem spektra, od desnice, liberala itd, takmičili ko će više kritikovati tajkune, velike igrače, upravo najviše vrhove kapitalizma. A glorifikuju se srednji i niži slojevi buržoazije. I dan-danas imamo taj govor. Svi se zalažu za male i srednje preduzetnike itd. To nije nikakav antikapitalizam. To je naprosto jedna pričica kojom se adresiraju slojevi koji su u jednom momentu, u određenom kretanju samog kapitalizma, postali deklasirani i deprivilegovani, i to je dobar način da se dobije glasačka baza.

Rekla bih još nešto o negativnosti pojma antikapitalizam. Mi uopšte ne znamo iz koje političke pozicije je neko antikapitalista ili antikapitalistkinja. Dakle, koja je njegova ili njena politička pozicija? Ništa pozitivno time nije rečeno. Mi to vidimo i danas, a ne samo u istoriji nacizma, da desničari koriste antikapitalističke fraze, nekakve antikapitalističke sentimente itd. To su parole i fraze, pre usmerene protiv tajkuna, monopola itd., ali pitanje je da li je to neki sistemski, temeljni antikapitalizam koji bi doveo u pitanje sistem? To je vrlo upitno.

Sada bih prešla na pojam antifašizam. Čini mi se da ovde vidimo iste probleme, upravo zato što je pojam negativno određen. Sâm antifašizam je nešto što negira fašizam. Mora da ima fašizma da bi bilo antifašizma. Antifašizam je i nastao kao odgovor i kao borba protiv fašizma u momentu kada je fašizam nastajao kao pokret, politika i ideologija početkom XX veka. Sâm antifašizam je nastao kao savez različitih političko-ideoloških blokova. I taj savez je bio fragilan upravo zbog toga što je nastao kao spoj političkih pozicija i ideologija koje su same po sebi već neprijateljske, koje teško da bi inače ulazile u savez i koje su samo pred tom opasnošću od fašizma, koji je postao svetska opasnost, jedva ušle u taj savez. Znamo koliko dugo su oklevale kapitalističke zemlje i njihovi političari da uđu u savez sa novonastalom socijalističkom državom SSSR, njihovim arhi-neprijateljem na neki način. To nikada ne smemo zaboraviti. Iako je negde (naravno, nije svuda bilo isto) antifašizam predstavljala dominantno leva strana spektra, to je možda nama bliže, jer jugoslovenska istorija svedoči o tome sa Narodnim frontom i rukovodstvom Komunističke partije, ali nije antifašizam svuda bio levo obojen. U antifašistički savez, to moramo imati u vidu, su ulazile grupe ljudi koje nisu pripadale samo levoj ili bliže centru poziciji, nego i liberali, čak i desničari. Čak i predstavnici crkve, čak i neki delovi Katoličke crkve, naravno ne svi i ne svuda. Čak i za umerenu desnicu fašizam je bio previše. Tako da je antifašistički savez bio jako fragilan, a to se vidi i po tome kako se brzo i raspao – odmah posle pobede nad fašizmom i sa Hladnim ratom unutar antifašističkog bloka, onda kada se na scenu ponovo vraćaju arhi-neprijatelji – kapitalizam i socijalizam.

Nakon poraza fašizma se vidi koliko zbrke nastaje sa pojmom fašizma i antifašizma, danas svedočimo tome ko se sve naziva antifašistom/antifašistkinjom. Čini mi se da u nekom mainstream diskursu dominira liberalni pojam antifašizma, on se često svodi na kritiku crkve i uvođenje veronauke u školama. Uz to, liberalni antifašisti sav nacionalizam, religiju itd. otprilike poistovećuju sa fašizmom. To je nešto što vidim kao dominantno. Naravno, postoje levi antifašisti, postoje različite pozicije, ali mi i dalje imamo taj problem da, ako govorimo o tom negativno određenom pojmu, nemamo jasnu poziciju, ne znamo koja je to politička pozicija.

Naravno, danas nema fašizma kao nekad, u smislu organizovanog pokreta na tako intenzivan i ekstenzivan način destruktivan kao istorijski fašizam, ali to ne znači da ne bi mogao da nastane. Mi to ne znamo. Ne znači da ne postoje elementi fašizma u društvu, ne znači da nema fašizacije društva. Čak je ima sve više! Ima političkih tehnologija koje rehabilituju kolaboracionističke snage i tome, čini mi se, najviše prisustvujemo danas, ne samo na našim prostorima, već i u Ukrajini, Poljskoj, Mađarskoj… Dakle, ima fašizacije, i sve dok ima fašista naravno da ima antifašista. Naravno da ima nas, antifašista i antifašistkinja. Ali kada neko kaže ‘ja sam antifašista/antifašistkinja’, moje ključno pitanje i dalje ostaje: „Ali ko si ti?“ Koja je pozitivna pozicija?

Dragan Nikčević

Ja neću početi sa fašizmom, odnosno antifašizmom, nego sa teorijama društvenih formi. To je kurs unutar društvenih nauka koji se prvenstveno bavi državama i pita se šta je zapravo specifično kod države unutar ove epohe koju nazivamo kapitalizam. Mogu to objasniti jednim primerom, a to je kako se promenilo značenje nejednakosti i društvenih hijerarhija kroz istoriju. Ako pogledate jednog roba u Antici, odnosno jednog seljaka u feudalizmu, tim ljudima je bilo potpuno jasno gde ko stoji. Važili su potpuno različiti zakoni za nekoga na dnu, odnosno za nekoga odozgo. Uostalom, izvođači tih zakona često su bili sami robovlasnici odnosno feudalci osobno. Dalje, ako se tu negde našao neki Spartak ili neki Tomas Mincer i počeo da vodi računa o pobuni, bilo je potpuno jasno šta se onda desilo – direktna upotreba nasilja od strane onih koje bismo danas nazvali društvenim elitama.

Onda se tamo negde od ranog Novog veka, kroz razdoblje Francuske revolucije, pa do svega što dolazi sa ranim danima industrijalizacije, nešto novo desilo. Sva ova pravila, zakoni i društvene regulacije počinju da se univerzaliziraju. Od tada, zakoni su nešto što nominalno važili jednako za sve. Odjednom smo svi jednaki kao pravni subjekti ispred suda, kao ekonomski subjekti na tržištu, i naposledku, kao građani neke države. Time se dogodilo nešto zanimljivo. Sa jedne strane, očito, društvene nejednakosti još uvek postoje. Međutim, sve su te nejednakosti sad sakrivene iza nekakve formalne jednakosti. To je nešto što je specifično za ovodobnu državu i društvene forme. Proces kojim je do toga došlo nazvao bih partikularizacijom. Ono što se desilo jeste sledeće: ako se vratimo natrag do našeg feudalca, on prestane da bude vlastita sudska instanca koja je pokrivala svoje područje i seljake na tom području, nego je sud postao nešto posebno, nešto svoje. Isto se desilo i sa institucijama na tržištu, i isto se desilo i sa samom državom. Štoviše, tek sa partikularizacijom možemo da počnemo govoriti o sudu, tržištu i državnim aparatima kao o podjeljenim sferama društvenih aktivnosti. One se partikulariziraju između sebe i dobijaju nekakvu autonomiju. To znači da uživaju neku mjeru slobode u tome kako će se ponašati jedna prema drugoj.

Uostalom, ova međusobna podijela ima fetišizirajući efekat. Ono što želim time reći jeste da fetišizacija predispozicionira način na koji gledamo na realnost oko sebe. Možda je najbolji primer sledeći: na fakultetima nađemo sociologe, ekonomiste, pravnike i politikologe. Koji od njih može da kaže da se razume u ostale tri tradicije na način da bi mogao da shvati ovu kompleksnu realnost koja se zove društvo? Realnost je naravno kompleksna, ali zbog partikularizacije društva kompleksna je na način da niko više ne može čak ni početi da je shvata kao kompleksnu cijelinu. Možda još neki drugi primer, da se ne zadovoljimo samo time da kažemo da je realnost kompleksna. Uzmimo, recimo,  radnika koji je odlučio da ide na štrajk. Na jednoj apstraktnoj razini taj radnik može da razmišlja kakve veze njegov štrajk ima sa nekim produkcijskim načinom koji smo nazvali kapitalizam. Ali, na kraju krajeva, taj radnik ide u štrajk zato da zahteva višu platu. Sada bih mogao ja kao teoretičar društvenih nauka, da odem na taj štrajk i kažem: „Stanite ljudi! Realnost je kompleksna!“ Radnici će reći: „Da, valjda jeste. A šta sad?“ Vi možete na jednoj apstraktnoj razini da objašnjavate kako je sve to kompleksno i međusobno povezano, ali na kraju ta apstrakcija neće imati nekog stvarnog korelata u društvenim praksama. To je fetišizirajući efekat partikularizacije društvenih sfera. To je zapravo, na kraju, razlog zašto je kapitalizam tako robustan kao što jeste. Ekonomija može da zapadne u krizu, a onda imate tamo nešto odeljeno što se zove država, ili nešto drugo odeljeno što se zove sud, kojem se obraćamo kada želimo da se nešto promijeni. Ili obrnuto: možete imati krizu politike, a onda su preduzetnici heroji koji će da rešavaju stvari. Jedan segment može da padne u krizu, ali to ne znači da će čitav sistem pasti u krizu. Kapitalizam je kao vrlo vrlo star auto, kojemu smo kroz godine promijenili svaki dio. Ništa nije ostalo od originalnog auta, ali ideja auta ostaje. Uostalom, još uvijek radi.

U svemu što sam do sada skicirao, možemo videti civilizacijska dostignuća buržoaskog društva koja su rezultat mnogih uspiješnih društvenih sukoba. Možemo tu stvar da vidimo kao veliku sposobnost reinvencije kapitalizma, koji može da žrtvuje neki svoj deo, zapravo svaki svoj deo, samo zato da celina preživi i deluje dalje. Sada, to je stvar nominalne pozicije, kako gledate na stvari… Ipak, čini mi se da u toj situaciji levica, ako mogu tako da nazovem neki deo ove dvorane, kroz istoriju postavlja pogrešno pitanje. Levica uvek, doslovno uvek, prognozira kada će doći krah sistema. Prognoziralo se to 1916, 1929., 1945 i 1968, a onda su došla malo tužnija vremena.. A i 2008. godine – konačno, toliko dugo smo čekali, ali sada, Lehman Brothers je pao i stvarno će doći do kraha sistema. Međutim, on se opet nije desio. Dakle, ja mislim da je pitanje pogrešno. Nije pitanje kada će doći do kraha sistema, nego zašto se, svaki put kada dođe do kraha sistema, on rekonstituiše na način koji je uvek unutar nekih parametara. A to su parametri modernog društva u kojem imamo univerzalizaciju i partikularizaciju društvenih formi. U suštini, sistem kao celina jeste nešto apstraktno, a ta konkretnost koju imamo oko sebe jesu društvene forme. One neprestano padaju u krizu – imamo krizu medija, krizu vlade, krizu nepouzdanja u sudski sistem… Te stvari se uvek dešavaju, ali sistem ide dalje.

Neke stvari nedostaju da bismo Marin Le Pen, Donalda Trampa i Najdžela Faraža  nazvali prvavovernim fašistima. Sa jedne strane, nemamo te opasnosti protivsistemskih gibanja, kao što je to bilo sredinom XX veka. Sa druge, te ljude treba nazvati populistima baš zato što nemaju iza sebe te organizovane snage na ulici, o čemu se vodilo računa pedesetak i više godina ranije. Barem ne još

Kako u ovoj čitavoj stvari figurira fašizam? Ja mislim da je povesni naci-fašizam, ta stvar koja se dešavala u tridesetim i četrdesetim godinama, jedno vrlo interesantno razdoblje zato što je tada zaista bio trenutak kada smo mogli da kažemo da je krah sistema bio nešto najbliže. Interesantno je pitati se zašto. Sva ova dostignuća koja sam pomenuo, univerzalizacija prava i egalitarnost u društvu, sve se to suspendiralo na vrlo očite načine. Imali smo direktnu upotrebu nasilja protiv stanovništva, naročito protiv manjina, imali smo totalnu suspenziju dobrih buržoaskih standarda, demokratičnosti, starih konstitucija itd. Imali smo režim prisilnog rada u vojnoj ekonomiji. Imali smo jednu državnu partiju, gde je bilo potpuno očito da vodi sve račune i drži potpunu vlast Dakle, taj fetišizirajući efekat koji sam objašnjavao opet je, kao u razdoblju robovlasništva i feudalizma, vratio se do neke tanke linije i prešao je. Ako se pitamo zašto je to tako bilo, najbitniji kriterijum ostaje primat političkog. Ako gledamo razmere političkih društvenih sila u to doba, bila je to neka vrlo interesantna konjuktura. Kao što je Pulancas (Nicos Poulantzas) rekao, ne treba da počnemo sa fašistima, treba da počnemo sa levicom. Organizovanost političkih radničkih snaga u ranom XX veku bila je iznimna, u Nemačkoj pogotovo. Uostalom, tamo na istoku imali smo tu veliku opasnost koju je predstavljala prva radnička zemlja na svetu. Zbog ovakvih okolnosti suprotna strana je išla u radikalnu kontrarevoluciju. Što se tiče povesti fašizma, ovde je Alfred Sohn-Rethel još uvek nenadmašiv. Kako on kaže, jedan deo buržoazije stvorio je alijansu sa radikalnim elementima na ulici protiv organiziranosti radničkih i ljevičarskih snaga. To je jedan vrlo zanimljiv konjukturni momenat koji je potirao čitavu društvenu dinamiku puno dalje nego u bilo kojem drugom primjeru pre toga ili kasnije. Kada kažem primat političkog, za mene to u krajnjoj instanci znači da se to ipak može desiti opet. Na kraju krajeva, istorija je nešto kontingentno.

Ako sada skočimo iz sredine XX veka na današnje vreme. Po kriterijumima koje sam upravo naveo, mislim da trebamo biti precizni i napravimo neku razliku između povesnog naci-fašizma i onoga što se dešava danas, a što bih ja nazvao desni populizam. Jednostavno, neke stvari nedostaju da bismo Marin Le Pen, Donalda Trampa i Najdžela Faraža nazvali prvavovernim fašistima. Sa jedne strane, nemamo te opasnosti protivsistemskih gibanja, kao što je to bilo sredinom XX veka. Sa druge, te ljude treba nazvati populistima baš zato što nemaju iza sebe ove organizovane snage na ulici, o čemu se vodilo računa pedesetak i više godina ranije. Barem ne još. To ne znači da radikalna desna gibanja ne postoje. Ako sebe zamišljam u njihovoj ulozi, čini mi se da bih video desne populiste onako kako radikalni levičari vide socijalnu demokratiju – kao politiku koja kooptira i koja krade javni prostor i politički konjukturni momenat koji bi mogao da ide za neke radikalnije stvari. Mislim da je ta dinamika na desnici malo kompleksnija od toga da bi trebali svi histerično vikati da je fašizam opet pred vratima. (A onda imamo i neke zanimljive male priče kao npr. alt-right, o čemu bi, ja mislim, takođe bilo zanimljivo imati neku tribinu.) Dakle, i na desnici imamo taj momenat fokusiranja na medije i komunikacijske strategije… Mislim da je u pitanju neka priča koja je dosta različita od 30-ih godina XX veka.

Sada bih za kraj još jedanput naglasio za debatu: u krajnjoj instanci uvek primat političkog, bez ikakvih eshatologija, u smislu „krah sistema je pred vratima“. Umijesto toga puno je zanimljivije analizirati na koji način se raspadaju i rekonstituiraju društvene forme, države i sudovi, tržište itd. Moja zadnja misao za kraj je da ne bi trebalo da gledamo na stvari previše binarno u smislu „bila je ta prošla istorija u kojoj nije bilo univerzalizacije i partikularizacije i sada imamo tu društvenu epohu koja se zove kapitalizam u kojoj to postoji“. Dakle, svi smo osuđeni na buržoasko društvo i liberalnu demokratiju i kraj priče. Mislim da su društvene forme nešto što se čitavo vreme raspada i rekonstituiše, te što je nejednako raspodeljeno. Na nekim su delovima fetišizirajući efekti moćniji, na nekima manje moćni. Upravo zato što se univerzalizacija društvenih formi istorijski vodila kroz oblik koji se zove nacionalna država, ti procesi unutar nacionalne države su moćni, a izvan nje, recimo u sferi međunarodne politike, su manje moćni. Zato je danas bilo kome intuitivna poenta da su, na primer, trgovinski sporazumi alat razvijenih društava protiv manje razvijenih. To je svakome čoveku jasno. Sa druge strane, ako nešto slično kažete za ustavni sud vlastite države, da je to neki alat u rukama nekoga, to zvuči mnogo više konspirativno. Dakle, ta podeljenost fetišističkih efekata je uvek nejednaka. Mislim da je u konstelaciji teorije i politike u kojoj se svi mi nalazimo, ovo pravac u kojem bi trebalo analizirati situaciju. To je neki pravac koji je malo konkretniji nego samo „ili smo upravo pred nekom velikom promenom, ili se ništa ne može učiniti“. Realnost je malo više dinamična i kompleksnija od toga. Mislim da je produktivno da razmišljamo na taj način.

Alpar Lošonc

U poslednjoj dekadi XIX veka „Američki ured za cenzuse“ (United States Census Bureau), koji i dan-danas postoji, zaposlio je jednog inženjera nemačkog porekla koji se zvao Herman Hollerith. On je veoma brzo izmislio ono što se naziva punched card. To je jedna statistička tehnika. Zahvaljujući tome, tom izumu, on je već 1913. godine kreirao jednu firmu koja se zvala International Bussines Machine, a vi to znate kao IBM.

  1. godine IBM organizovao podružnicu u Nemačkoj. I sada mali skok: Johannes Müller, prvi čovek nemačkog statističkog ureda, već 1934. godine, znači kada Hitler već ima kormilo, ako čitate njegov tekst imate utisak kao da čitate Fukoa pre Fukoa – sve je statistika, statistička racionalnost, kako se može statistikom vladati… I, odista, ako promišljate praksu nacista, jednu neverovatnu statističku mašineriju, koja izbacuje na neverovatan način cenzuse, koja, bilo gde da ide, bilo gde da osvaja, začas ima neverovatne podatke, promptne, precizne i egzaktne. I zaista, bez punched card-a, IBM-a, nema statistike, tako bitne discipline u nemačkom nacizmu odnosno fašizmu. Naravno, ništa čudno. Nema ni Wehrmacht-a bez General Motors-a, nema ni IG Farben-a bez Standard Oil Co. of New Jersey ili, ako hoćete, nema ni motornih konstrukcija Wehrmacht-a bez Ford-a itd. Ja govorim ovde samo o tome da se, između ostalog, teškoća razumevanja fašizma ogleda u tome što se istovremeno sinkretički prepliću različiti momenti i različite tendencije: ono arhaično i ono moderno, ono racionalno i ono iracionalno. Ako ste raspoloženi za različite spojnice onda možete da kažete iracionalni racionalizam ili racionalni iracionalizam. I, nastavljajući ovom linijom, neće biti slučajno, nadovezujem se na ono što je maločas rečeno u pogledu braće Strasser, da su jednog od braće Strasser, u pitanju je Otto Strasser, fašisti smatrali najvećom opasnošću, pa su ga nacistički špijuni lovili i gonili a po celom svetu, inače bezuspešno. Čak je taj Otto Strasser, koji je odista bio neka vrsta levog fašiste (Haberamas bi se radovao toj spojnici), čak je i u Zapadnoj Nemačkoj pokušao da kreira svoju postfašističku partiju… No, to sada nije bitno, već nešto drugo. Naime, kada su se Hitler i ta fašistička elita razrešili u pogledu onog levog ili desnog, onda se potpuno može razumeti jedna interna, organska karakteristika fašizma: stvaranje različitih velikih korporativnih porodičnih biznisa, što isto tako spada u kapitalističku racionalnost: Bertelsmann, Grundig, Oetker… Verujem da mnoge i znate zato što sežu i u današnjicu. Bez njih nikako se ne može razumeti ono što se dešavalo u Nemačkoj u sklopu fašizma i nacizma u tridesetim i četrdesetim godinama. Naravno, iste te korporativne mašine se, da kažemo, dosta cinički izneli ovu epohu jer su, sa jedne strane, u određenim trenucima, sklanjale svoje nepokretnosti, a sa druge strane su istovremeno bile i te kako lojalne nacističkoj vladavini.

Scena druga. Ako računamo broj onih koji su radili za nacističku Nemačku, to je oko 36 miliona ljudi. U Nemačkoj ih je bilo 13 miliona. Na osnovu toga možete da razumete činjenicu da je nacistička Nemačka nešto nalik na jednu imperijalnu silu. Ova činjenica da je ona morala da bude ekspanzivna nije bila tek kapric. Bilo je tu dosta iracionalnih momenata, ali sve je to i te kako bilo užljebljeno u ovu pomenutu situaciju.

Tu postoje neki mitovi koje treba otkloniti da bismo razumeli šta se tu tačno desilo. Naime, mnogo puta će se ispričati ta priča da je vajmarska Nemačka, koja je prethodila nacističkoj Nemačkoj, bila ništa drugo do neka vrsta žrtve nekog puča, nekog nasilja. Ono što ću ja sada reći to je nešto drugo. Postoji kontinuitet, i to snažan kontinuitet između vajmarske i nacističke nemačke, a malo kasnije ću tvrditi da iz toga proizlaze dosta ozbiljne teorijske konsekvence.

Sve ono što je nacizam radio, počev od 1933. do 1945. godine, ima određene prethodnice. U ono zlatno doba Vajmarske republike od 1924. do 1929. godine postoji ono što Nemci zovu Pflichtarbeit. Pflicht, to vam je obaveza. Danas bismo rekli prinudan rad. Dakle, već je ta prednacistička Nemačka poznavala ovu kategoriju i to je i te kako doprinelo tome da nemačka radnička klasa, uprkos tome što jeste bila tako potentna, bude izuzetno fragmentarizovana. Kompozicija te radničke klase je omogućila izvesne slabosti.

Ako govorimo o fašizmu ili nacizmu, onda nam mora biti jasno da je osnovni cilj nacizma odnosno fašizma kontraprosvetiteljstvo. To znači da ta vladavina uma, izjednačavanje politike sa racionalnošću, mora biti svrgnuta. I taj strpljiv i sistematičan rad protiv prosvetiteljstva je sasvim sigurno bitna i neizbežna, neodložna, neizostavna odluka, odnosno karakteristika fašizma

Kako se onda približiti fašizmu? Šta je tu fašizam? Nadovezaću se na već pomenuti pojam, a to je kontrarevolucija. Postoji jedan nedovoljno poznati italijanski anarhista koji se zove Luigi Fabbri za koga se vezuje pojam koji je, ja mislim, neprevaziđen u pogledu fašizma – preventivna kontrarevolucija. To je fašizam! Ali šta to tačno znači? Najveće borbe u XX veku se odvijaju usled toga što odista postoji ta pomenuta kriza kapitalizma i postoji pokušaj samotransformacije kapitalizma, ili u smislu redistribucije (iz toga će se izroditi staljinizam), ili u smislu potrošnje (fordistički kapitalizam). Naspram toga nameće se komunizam kao civilizacijski izazov. Šta tvrdi komunizam, komunizam koji je odista jak, poletan, sa anticipativnim dejstvima? On tvrdi da sve ono u šta se tadašnja civilizacija zaklinje (porodica, privatna svojina…) treba duboko transformisati. Sa takvom jačinom, da treba radikalno izmeniti društvo, su eventualno srednjovekovni milenaristički pokreti nastupali. Ali, naravno, sa sasvim drugačijom ideološkom matricom. Ti pokreti su se mahom vezivali za neku vrstu pogodnog trenutka. Međutim, komunizam je tvrdio nešto drugo, da se poslužimo Marksom – sada počinje prava istorija. I to jeste civilizacijski izazov koji stvara nemalu paniku. Ovaj izazov se samo kontrarevolucionarno može smrviti, samo tako se može destruisati. Sada možemo razumeti nevoljnost transatlantskog sveta u pogledu jačeg protivljenja u odnosu na fašizam odnosno nacizam. Neće biti slučajno da i jedan Čerčil govori istim jezikom kao i nacisti. Naravno, nećemo redukovati Čerčila na to, ima on i neke druge vrline. Ali ta rasistička retorika ili korišćenje biopolitičke retorike, u smislu bakterija, to u dvadesetim godinama u odnosu na tu navodno jevrejsku ujdurmu na Istoku… Ne smemo tu zaboraviti ovaj momenat. Nacizam koji nastupa kao „branilac Evrope“, branilac supstantivnih vrednosti Evrope, nameće se kao sila protiv onog „azijatskog“. Oni „jevrejski komunisti“ u Rusiji, koji su svrgnuli cara i koji nose tak komunistički virus su „azijatski varvari“. I više nego simptom je kada, u Nemačkoj 80-ih godina sada već prošlog veka, poznati Ernst Nolte izgovara one njegove čudne izreke, on zapravo upravo to tvrdi, fašizam/nacizam nije ništa drugo do neka vrsta replike u odnosu na azijatski komunizam. Naravno, to je neka vrsta prenošenja, to je transsupstancijalizacija klasne borbe u odnosu na neku vrstu kulturnog rata, ali to je ono što objašnjava silne pohvale koje je fašizam/nacizam dobijao u dvadesetim i tridesetim godinama. Dakle, ne postoji fašizam bez komunizma. Bez te komunističke opasnosti fašizam nikada ne bi nastajao. Naravno, za to su bilo potrebni i oni Freikorps, nacistički oficiri i podoficiri koji su se vraćali sa fronta i koji nisu hteli da se uklope i integrišu u ono što bismo nazvali proza sveta. Nisu hteli da budu trgovci, nisu hteli da budu deo, kako su oni govorili, utilitarnog kukavičluka, već su hteli nadalje da promovišu ono što je jako bitno za fašizam, a to je nasilje. Nasilje kao neka vrsta iskupljenja, kao kohezivna spojnica između članova zajednice.

Ako govorimo o fašizmu ili nacizmu, onda nam mora biti jasno da je osnovni cilj nacizma odnosno fašizma kontraprosvetiteljstvo. To znači da ta vladavina uma, izjednačavanje politike sa racionalnošću, mora biti svrgnuta. I taj strpljiv i sistematičan rad protiv prosvetiteljstva je sasvim sigurno bitna i neizbežna, neodložna, neizostavna odluka odnosno karakteristika fašizma. Ono što se sa aspekta komunizma mora izreći je činjenica da ono što faširam realizuje jeste destrukcija građanstva. Fašizam ne ruši kapitalizam, već buržoaziju kao političku snagu. Nije to tako neobično u istoriji. Više puta se dešavalo da se jedna pobednička sila usmerava ka tome da pasivizira vladajuće klase u političkom, ali ne i u ekonomskom smislu. I to je detronizacija buržoazije, detronizacija građanstva, ali ne i kapitalizma. Jer ako bi to bila detronizacija kapitalizma onda ne bi bilo onoga što sam maločas ispričao u vezi sa IBM-om i svih ostalih stvari. Ono što se dešavalo sa građanstvom nije počelo sa nacizmom, ali nacizam je to dovršio. Osvrnimo se malo na moderni roman, na jednog Tomasa Mana. O čemu se tu priča? O dekadenciji građanstva. Pogledajte svu literarnu produkciju avangarde u prvim dekadama XX veka. To je jedna negativna saga o padu građanstva. To fašizam dovršava sa jednom antikomunističkom oštricom. Bez dvoumljenja možemo reći da je izvor antikomunizma uvek fašistički. Fašizam je uvek prava pokretačka snaga antikomunizma i dan-danas, bez obzira što je prošlo toliko vremena, fašizam ima tu vrstu siline.

Završiću sa još jednom scenom. Šta se dešava kada nacisti šalju Jevreje u Aušvic? Ovu scenu ću ispričati da biste videli zašto teorija totalitarizma promašuje sve, zašto ne razume ništa u vezi sa fašizmom odnosno nacizmom. Ako biste prihvatili teoriju totalitarizma zdravo za gotovo u smislu toga da je fašizam zavladao u svim porama života onda se ne bi desilo ovo što ću sada ispričati. Kako su išli Jevreju u Aušvic? Tako što je Himler otišao u državnu železnicu i uložio jednu molbu u pogledu novčanih povlastica. Da malo uštede u pogledu budžeta. I onu su dobili isti popust koju dobijaju đaci kada idu na ekskurziju. To je isto kada biste sada otišli kod nas na železnicu i rekli da hoćete da idete na đačku ekskurziju i tražili popuste. Hitler je bio presrećan. Skoro da se napio od sreće: eto, uštedeli su. Kao neki neoliberali pre neoliberala. Austerity bismo danas rekli. Nasilna štednja. Eto i nacisti su bili izloženi nasilnoj štednji, pa ih možemo i žaliti, ako tako želite. U svakom slučaju, totalna država se ne ponaša na takav način. Ne slučajno, setite se, i Lenjin je zavideo nemačkoj pošti. On je zaželeo u jednom trenutku, naročito 1914. godine, da budući SSSR bude nalik nemačkoj pošti. No, poenta je u tome, i to se vidi na osnovu ove jednostavne minijaturne scene, da će pre biti tačno ono što je jedan veliki disident Ernst Fraenkel tvrdio – dvojna država. Postojala je dvojna država čak i u fašizmu. Jedna država koja se saobražavala nekim svima nama poznatim normama, a ova druga, egzekutivna, fašistička, strašna i nasilna država koja je razorila sve poznate civilizacijske norme. To je bila ona druga. Hvala vam.

Pitanja iz publike

Pitanje 1: Da li smatrate da se danas dešava neka vrsta normalizacije/trivijalizacije fašizma, stvaranja uslova da se on desi, makar na mala vrata kroz neke manje političke stranke? Da li to ima veze sa krizom kapitalizma i sa činjenicom da on postaje sve više totalitaran, da se liberalne vrednosti skoro više i ne vide i da je sve manje demokratije? Hteo sam i da pitam Maju Solar da li se slaže sa tezom Adorna, koji je stvarao vezu između masovne kulture kao preduslova za nastanak fašizma i da li smatra da to danas može biti aktuelno?

Maja Solar: Prvo ću odgovoriti na prvi deo vašeg pitanja. Još uvek ne možemo govoriti o fašizmu, ali to ne znači da se on ne može pojaviti. Još uvek ga nema u onom smislu istorijskog fašizma, jer ne postoje neki bitni elementi koji su postojali tada i koji su odredili fašizam kao poseban tip vladavine. Na primer, još uvek ne postoji masovni pokret. Dakle, ima fašista, fašističkih grupa, ima fašizacije društva: političke tehnologije koje vraćaju kolaboracionističke snage kao nešto što treba da se normalizuje, ima opasnih zakona, recimo Zakon o dekomunizaciji Ukrajine itd. Dakle, radi se na tome da se fašisti vrednuju i rehabilituju kao heroji. Naravno da postoji taj proces, ali u kom će to pravcu ići još uvek ne znamo. Trenutno je fašizacija u porastu i to ima veze sa krizom kapitalizma, ali ne bih rekla da je nužno da će se, čim imamo krizu kapitalizma, pojaviti fašizam. Krizu ne bih posmatrala kao krah koji će nužno proizvesti fašizam, zato što međuratna dvadesetovekovna kriza koju smo imali nije svuda proizvela fašizam. Naravno da se u trenutku krize ti potencijali intenziviraju i da je moguće da će stvar otići u tom pravcu, ali kako će se to razrešiti, to ne znamo. Insistirala sam na tome da se ne poistovećuje sve što je na desnom spektru i što ima veze sa desnom politikom ili sa crkvom, kao da je u potpunosti izjednačeno sa fašizmom. Mislim da je takvo poistovećivanje kontraproduktivno i za samu levicu, zato što inflacija pojma antifašizam obesmišljava sâm pojam. Onda nije čudno da četnici smatraju sebe antifašistima, onda sa pojmovima možemo da radimo šta hoćemo. Treba nam neka jasnoća. Predložila bih i jedan tekst u Le monde diplomatique u hrvatskom izdanju, koji govori o diferenciranju stupnjeva shodno kojima možemo govoriti o fašizmu.[3]

Sada ovo što ste pitali u vezi sa Adornom. Nisam stručnjakinja za Adorna, ali imam problem sa percipiranjem koje ide u pravcu psihologizacije fašizma, kada se bilo kakva masovnost, masovni spektakl i sl. misli kao uslov fašizma. Ne znači da toga nije bilo, ali to nije samo po sebi uslov fašizma, jer isto tako nema demokratije bez masovnosti i masovne kulture. Po meni je problem ako se to posmatra kao krucijalni aspekt fašizma. To ne znači da ne bismo mogli analizirati aspekt masovnosti u vezi sa fašizmom. Tu bih uputila na Toljatija (Palmiro Togliatti) i njegovu knjižicu u kojoj se analizira funkcionisanje fašističkih grupa, spektakla, sportskih organizacija, uniformnosti itd. Ta analiza je vrlo zanimljiva, ali ne ide u pravcu objašnjenja masovnosti kao uslova fašizma, već naprosto opisuje njegove manifestacije. Čitava konstelacija nekih drugih uslova koji su bitni za nastanak fašizma – ne ide iz kulture i psihologije mase. Mislim da su veoma bitni ekonomski, politički i ideološki uslovi, i da je priča složenija.

Dragan Nikčević: Možda samo još jedan dodatak. Brexit. Kada je UKIP-u i tom desnom delu Torija uspeo Brexit, sledila je totalna implozija. Te ljude danas ismejavaju. Nije bilo nekog velikog zaleta, neke renesanse desnice na britanskom ostrvu. Doduše, desila se Jo Cox. Tih individualnih primera uvek ima i toga se treba bojati, svi mi hodamo po ulicama… Na toj razini političkog spektra kao celine totalno su propali nakon toga što im je uspeo jedan taj momenat.

Iz publike: Vladajuća stranka i dalje radi.

Dragan Nikčević: To je tačno. Ali bez obzira na sve što Theresa May kaže i radi, ja je ne bih nazvao fašistom.

Iz publike: Samo kažem da su vladajući sistemi postali tolerantniji na to.

Dragan Nikčević: Ali ja još uvek ne bih tome rekao fašizam. To se recimo vrlo brzo može desiti i Donaldu Trampu, neki takav slom. S obzirom na to kakva je konstelacija političkih sila u društvu taj politički establišment će ili reći da je Tramp nešto najgore što se desilo posle Hitlera, ili bi mogao u nekoj drugoj hipotetičkoj situaciji da kaže: „Šta se ustručavaš? Ajmo još gore!“ S obzirom na to da nema te antisistemske opasnosti, politički establišment može samo da sebe projicira kao progresivni element društva, kao ono što će vratiti stvar u normalu. Jednostavno, ovaj tren nema toga podsticaja koji je bio prisutan sredinom XX veka da bi došlo do te neke iznimne alijanse srednjih i radikalno desnih sila. Jedno je razina retorike i ona klizi protiv desnice, tu imate pravo, ali kada gledamo politički spektrum kao celinu mislim da nema dovoljno uslova da bi pravili poređenje između ove dve situacije.

Alpar Lošonc: Da bi fašizam postojao morate imati nekoliko uslova. Prvo: lična zavisnost. Prosvetiteljstvo počinje zagovaranjem ukidanja lične zavisnosti. Drugo: osa jednakosti-nejednakosti. Ovde čak treba ići do hrišćanstva. Fašizam ruši još od hrišćanstva postojeću matricu jednakosti. Naravno, toj matrici dalo je određeni elan i prosvetiteljstvo. Treće: mora da postoji diferencijacija između onog partikularnog i onog univerzalnog u smislu toga da nije svaki čovek per se, na osnovu svog sopstvenog postojanja, građanin. Već postoje razlike na osnovu rođenja kao takvog. Neki uslovi toga odista postoje u današnjici. Zaista ne treba negirati da neki elementi fašizma postoje. Međutim, valja naglasiti da fašizam nikad ne bi nastao bez onog militarnog konteksta koji je postojao posle Drugog svetskog rata, što između ostalog podrazumeva izvesnu vrstu žrtvovanja. Nisam slučajno citirao da je fašizam žestoko protiv utilitarnog kukavičluka, uopšte, protiv svake utilitarne kalkulacije, barem ako je reč o borbi. Ne slučajno, fašizam estetizuje borbu, glorifikuje nasilje. Naravno, to imate kod nekih fašističkih subkulturalnih grupa, recimo CasaPound u Italiji. To je grupa koja je preuzela ime od slavnog pesnika Ezre Pounda i već time želi da naznači da hoće da ima neke veze. Ili, još jače, još kategoričnije, još elokventnije, Zlatna zora u Grčkoj. Ima tu odista veličanja borbe i nasilja kao takvog spram konkurencije. Ali daleko je to od toga da postoje te makro-tendencije ili makro-ambicije što je je fašizam iskonski imao. Ni jedan od njih ne može da dostigne tu vrstu masovnosti, što je odista apsolutni uslov za postojanje fašizma. Mnogo puta se ovaj termin primenjuje na džihad, fašizam. Ali ostaje veliko pitanje da li se on može koristiti na taj način za nešto što je van Evrope i što ima seriju nekih imperijalističkih i neoimperijalističkih značenja. Meni se čini da pre postoji nešto drugo – ne normalizacija fašizma, već normalizacija kritike fašizma. Ta kritika je toliko blaga. Ona je zapravo toliko tolerantna. Ta kritika ništa ne kazuje. Ali to je sasvim u skladu sa ovom sveopštom kulturalizacijom koja danas postoji. Da li postoji taj neki blagonakloni stav prema fašizmu? U tom smislu da. Kao što postoji prema kolonijalizmu. Sve su to slepe mrlje transatlantskog sveta. To nije teško podneti i nije teško razumeti. Nije teško objasniti da postoji nemali kontinuitet između zapadnog nastupa u toku kolonijalizma i kolonijalističkog nastupa fašističke Nemačke. Sigurno je da to pogađa zapadno samorazumevanje. U tom smislu nešto postoji. Ali kao organizacija celokupnog života ne. I ja mislim isto što su i moji prethodnici govorili – to je tek onda kontraproduktivno. Izuzetno je bitno da u javnosti koristimo što preciznije pojmove. Maja jeste u pravu kada kaže da su pojmovi uvek i sredstva borbe, da je to uvek neka diskurzivna borba, ali ako budemo toliko netačni da ćemo nalepiti na bilo kakvu negativnu pojavu ‘fašizam’, onda upravo gubimo tu kritičku distancu prema fašizmu. Teško je kritikovati fašizam upravo zbog tog momenta spram komunizma. Upravo zato što je postojala ta epohalna konkurencija, epohalna borba između komunizma i fašizma. I isto kao što je komunizam kao takav nešto što se jako teško da uklopiti u, naročito današnje, evropsko samorazumevanje, tako je shodno tome teško i fašizam artikulisati na ovaj dovoljno radikalan način.

Iz publike: Hteo bih da isto tako polemički produbim nešto što je Alpar u svom izlaganju već pomenuo, a ticalo se odnosa između fašizma, konkretnije nacizma, i ideje Evrope. Uopšte, ta veza između nacizma i ideje Evrope jeste vrlo komplikovana bila i u samoj nacističkoj partiji. Setite se sudbine Otmara Špana (Othmar Spann). Čak i nekih članova pangermanizma u Austriji koji su takođe bili skrajnuti iz Hitlerove partije. Postoji jedna linija nasleđa i veze između nacizma i ideje Evrope, a ona je više vezana za politički romantizam. U onom smislu u kom o tome govori Karl Šmit (Carl Schmitt) kada govori da je zapravo romantizam, politički romantizam tipa Adama Milera (Adam Müller) i Franc fon Badena (Franz von Baden) bio toliko neodređen, pa ga je zato zvao subjektivnim okazionalizmom. Zato što u političkom smislu nema nigde odluke, nema nigde prekidanja u smislu određene tradicije. Njima je jako bila važna demokratska istorija Evrope. Helderlin (Friedrich Hölderlin)  i njegov tekst o hrišćanskoj Evropi, koji na neki način anticipira Evropsku uniju i ceo taj prostor, jeste bio trn u oku u nacizmu. U onoj tvrdoj liniji nacizma. Ne govorim o intelektualnim višim ešalonima nacizma koji su zbog te hrišćanske Evrope bili faktički prognani, bar većina njih, već govorim o toj liniji nacizma koja zadržava evropsko nasleđe, koje zapravo Rozenberg, Hitler i ta vrsta tvrde linije negira. Negirala je tu vezu Evrope i onoga za šta se zapravo nacizam kao takav zalaže. Ni to nije jednostavna veza. Da, on razbija demokratske i prosvetiteljske momente u evropskoj istoriji, ali s druge strane, mislim da se protiv hrišćanske Evrope, protiv jedne vrlo opipljive linije koja je isto tako bila vrlo ambivalentna do samog kraja i u glavi jednog Rozenberga. (Dobro, njemu je očigledno sve bilo ambivalentno, jer je očito lupao neverovatne gluposti i pisao neverovatne gluposti.) Ipak, mislim da postoji ta nestabilnost veze između hrišćanske Evrope i nacizma koji kritikuje hrišćansku Evropu i koji je zapravo sve hrišćane koji su hteli da se priključe nacističkoj partiji manje-više skrajnuo. Nije ih toliko ubijao, ali je, eto, Otmar Špan bio totalno eliminisan.

Pitanje 2: Jedna intervencija. Pošto je Maja rekla kako kriza od 1929. – 1934. nije svuda proizvela fašizam u Evropi – a zapravo jeste. Samo on nije svuda pobedio, već samo u Nemačkoj i Italiji. U svakoj zemlji Evrope je bila po jedna ili više fašističkih organizacija koje su egzistirale i čak bile u nekim zemljama i veoma masovne.

Pitanje 3: U skladu sa onim što smo danas čuli, hteo bih da pitam ko bi bio glavni politički protivnik demokratskog socijalizma? Da li je to danas desni populizam ili liberalizam odn. neoliberalizam? To je prvo pitanje. Drugo: da li se u okviru tog desnog populizma postepeno uobličava alternativni pogled na savremenu istoriju i da li pojmovi revolucije, kontrarevolucije i, ono što me posebno interesuje, konzervativne revolucije, dobijaju neku reartikulaciju u okviru tog alternativnog pogleda na savremenu istoriju?

Maja Solar: Samo kratko: pitanje je bilo da li je kriza kapitalizma onaj movens iz kojeg mora nužno da nastane fašizam? Ja sam samo akcentovala da nije nužno da nastane fašizam, a tada kada je nastao, naravno da je nastao i zbog krize. Ali nije kriza bila jedini uzrok, jer krize je bilo svuda. Prosto sam htela da to nijansiram, da se ne bi očekivalo svaki put kada se dešava kriza, a redovno se dešava u kapitalizmu, da će nužno nastati fašizam ili da će se nužno srušiti kapitalizam. Nema ničeg nužnog u politici. Nema ničeg prirodnog u politici. Samo to je bila nijansa. Ipak nakon prve dvadesetovekovne krize nije svuda bilo fašizma, ali pitanje je gde je bio dominantan, gde nije, vrlo je bitno nijansirati sve istorijske specifičnosti, jer su bile vrlo različite situacije u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji…

Dragan Nikčević: Ovo oko kooptacije istorijskih narativa, to se definitivno dešava. Meni je Francuska najeklatantniji primer: imamo termin ‘republikanac’ koji u Francuskoj ima već generacije postojanja. Dve stotine godina ranije bila je to jedna vrlo progresivna politička pozicija koja je pravila revoluciju, rezala glave… Generaciju kasnije, bila je to već dosta manje radikalna pozicija, ali su to ipak bili ljudi koji su recimo borili protiv prevelike uloge crkve u društvu, koji su sarađivali u ljudskim frontovima sa socijalistima, komunistima itd. Još jednu generaciju kasnije, republikanac je danas Sarkozi. Dakle, neke reči, neki termini, koji su nekada bili u posedu levice i u ime kojih se pravila protivsistemska politika, danas su potpuno kooptirani od strane desnice. To je taj paradoks danas, što govorimo o tome kako je fašizam u svojoj biti antiprosvetiteljski projekat, a onda imamo Marin le Pen koja nastupa kao branilac tradicije Voltera, francuskog sekularizma i filozofije. To je ta bizarnost, ta neverovatna fleksibilnost desnih ideologija da proždiru sve što hoće. I svastika je nekada bila budistički simbol. Takođe, Holandija, gde desnica koja je generalno protiv LGBT-a, protiv mladih ljudi koji puše travu i tako dalje, danas brani LGBT i mlade ljude pred tim islamističkim radikalizmom. Na toj razini dikursa i istorijskih narativa to je fascinantno. Neverovatno je kako su uspešni u svemu tome i kako je, na neki način, levica konzervativna u tome da svoje vlastite baštine ne zna da upotrebljava. Nekako smo nezanimljivi u pisanju svojih istorijskih narativa. Možda se malo sramimo toga i možda smo malo previše kritični do svega, neka kombinacija svega toga… Svi istorijski narativi klize protiv desnice. To je definitivno.

Alpar Lošonc: Prvo Ivanu. Ovde bih malo šta dodao. Ti si to obuhvatno izložio. Ono što sam ja imao na umu je sledeće. Integralni momenat nemačkog nacizma jeste ekspanzija. Onima koji rade na reorganizaciji društva, počevši od tridesetih godina, jasno je sledeće: Nemačka u odnosu na SAD zaostaje 25-30 godina. Da bi Nemačka mogla da izvrši reviziju, ona mora da sebi podredi Evropu u geografskom smislu i da konstruiše nacističku Evropu. Dakle, ta ekspanzija, ta geopolitička i geoekonomska ekspanzija, je nužan element. Ono što je Sesil Rouds (Cecil Rhodes), izumitelj Rhodesia-e, rekao, da moramo imati imperijalizam da bismo opstali, moramo imati imperijalizam da nam ne bi tamo u Londonu radnička klasa izvojevala revoluciju, nešto slično se i ovde mora reći. Nisam slučajno maločas rekao da sâm Hitler, kada je realizovao ekspanziju prema istoku, koristi doslovno iste reči, istu retoriku i isti diskurs kao što je kolonijalistički diskurs. Ako postoji imanentna nužnost kolonijalizma u zapadnom obliku kapitalizma to moramo da kažemo i u odnosu na Nemačku. Na to sam mislio. Ta nacistička Nemačka… Naravno, postoje i još neke dimenzije u pogledu geopolitičkog pozicioniranja Nemačke. Jako interesantna stvar je mimetički odnos prema SAD-u. Ako čitamo upravo tog Rozenberga, koga si maločas spomenuo, on je ushićen kada je reč o Amerikancima. On je oduševljen. Pa ta rasna politika, to treba imitirati! Doduše, ima problem kada nailazi na činjenicu da tamo ima crnaca, svakojakih ljudi, rasa, ali ipak ova osnovna intencija, da to je nešto sjajno… Pa čak su, recimo, i eugeničari u SAD-u bili zadivljeni dostignućima nacističke eugenike. Postoje tu neke čudne razmene, čudne kombinacije, i to bi se isto tako moglo tematizovati na različite načine.

U pogledu ove krize, Nemačka, Italija… Mislim da je jako važno uzeti u obzir da su fašizmi nastali tamo gde je levica izgubila. Dakle, gubitak levice je takoreći konstitutivan uslov uspona nacizma. To je neka vrsta odgovora. Inače, i to je nešto što je strukturalno određeno: kada god postoji kriza u kapitalizmu, pogledajte XX vek, tzv. velike krize od 1929. – pa ta kriza se ne bi ni mogla završiti, po velikom broju ekonomskih istoričara, ako ne bi izbio Drugi svetski rat. Mnogi sada hvale New Deal, Ruzvelta, ali postoje ipak neki sasvim alternativni oblici viđenja. Dakle, Drugi svetski rat je kao neka vrsta izlaska iz krize i ako malo to terate dalje, videćete da je svaka kriza kapitalizma autoritativno razrešena. Pa i taj neoliberalizam, koji ste maločas pomenuli, je nastao razrešavanjem krize u sedamdesetim godinama.

Dolazim sada do onoga što ste rekli i moram priznati da imam određenu skepsu prema pojmu populizma. Populizam je toliko puta korišćen i to na različite načine. Pitanje je da li možemo da prodremo do tog pojma. Izvorno, niti nacija niti klasa, nego jedna projekcija, naravno, naroda. Naravno, to je nešto što nastaje sa Jakobincima, u sklopu Francuske revolucije. Ali ako danas pokušavate da sumirate na koji način se koristi pojam populizma, čini mi se da se to svodi na jedno te isto – neko ko je protivnik liberalnog tržišta. Naročito se u srednjoistočnoj Evropi na taj način koristi ovaj pojam – imate nekoga ko kritikuje nešto kao kapitalizam ili tržište, onda je on populista. Da li je baš populizam protivnik, kako ste rekli, demokratskog socijalizma? Mislim da nije. Nije ni neoliberalizam, zato što je neoliberalizam ništa drugo do sekvenca u sklopu kapitalizma. Ako levica misli ozbiljno (a ima, nažalost, znakova da ponekad ne misli o sebi ozbiljno, kao što ste maločas izneli) onda će nešto drugo pronaći. Još da dodam da ono što ja danas vidim kao problem, to je činjenica, da to osvetlimo na nekom jednostavnom primeru: razlike između Marin le Pen i Fiona su u milimetrima. Dakle, ono što se zove establišment i ono što je pre dve godine važilo kao neka vrsta ekscesa, eksces se noramalizuje. Kao što bi recimo Agamben rekao, živimo u vanrednom stanju, ako hoćete neke zvučne pojmove. Postoji takva interferencija između establišmenta i onoga što je nekad bilo krajnje desno da se jedva primećuje razlika. Tu se operira sa različitim pojmovima. Neko kaže ‘postfašizam’, neko kaže ‘neofašizam, i onda će se pojaviti jedan Habermas, koji će jednostavno razrešiti i reći da je to jedna velika kompleksnost i da smo kognitivno nesposobni, stupidni itd. (smeh u sali). Ali već i sama ta činjenica što se operira sa takvim neodređenim pojmovima kao što je postfašizam ili neofašizam, to već govori za sebe da smo poprilično u velikom problemu.

Aleksandar Matković: Ja bih se sada nadovezao, ne kao moderator, već da odgovorim na neka pitanja i dodam još neke stvari koje mi se čine ključnim. Mislim da se treba vratiti na ono što je Pulancas rekao, da ne treba pozitivistički shvatati nacizam kao set taksativno navedenih karakteristika. Levica često učitava to. Mnogo je bolje shvatiti fašizam kao neki proces, kao nešto što se učilo. Ipak su i nacisti učili, na kraju krajeva, kako se biva nacistima. Ako se pogleda razvoj NSDAP-a, od tog inicijalnog antikapitalizma, zatim, antisemitizma, antimonopolizma, pa onda saradnje sa monopolima, pa onda imate, sa jedne strane veličanje radničke klase, pa mere štednje, pa onda imate antiradničko ponašanje itd. To je dobro Fric Haug rekao (Wolfgang Fritz Haug), da za svako A u  fašizmu imate ne-A, da za svaku pozitivnu karakteristiku imate i negativnu. Zato je toliko teško definisati ga. Drugi citat kojeg treba pomenuti je onaj italijanskog antifašiste Antonija Borgezea (Giuseppe Antonio Borgese), koji kaže da je fašizam shvaćen kao iznenađenje u Evropi, ali da su fašisti i sami sebe iznenadili. Dakle, fašistička partija je tu negde učila. Ja mislim da je baš zbog toga potrebno da se fašizam na redukuje samo na političku ravan, kada se radi o Brexit-u, o Trampu i Marin le Pen itd. Sve te pozitivne pojave su možda deo nekog procesa, a možda i nisu. To je pitanje. Čini mi se da uvek treba shvatati tu kvačicu političke ekonomije fašizma. Na kraju, tu je i odnos između političkih pojava na ekstremnoj desnici i onih ekonomskih, što je i Alpar dosta naglasio.

Neko je ovde pitao za Adorna. Ono što je zanimljivo je to da kada se pominje ta knjiga, „Dijalektika prosvetiteljstva“, postoji jedan autor koji nije ušao u tu knjigu, a to je Fridrih Polok (Friedrich Pollock), koji je bio ekonomista Frankfurtske škole i koji je, po meni, prilično protivrečan lik zato što je on ekonomista koji je negirao svaku vrstu primata ekonomije u fašizmu. On je smatrao fašizam nekim novim poretkom u kojem nema krize. To je zanimljivo. Fašizam je prema njemu bio savršena ekonomija gde nema trgovinskog ciklusa, nema poslovnog ciklusa, nema te vrste kriza koje pogađaju kapitalističke ekonomije – bilo kakvi poznati uzroci krize u fašizmu su nestali. Prema njemu fašizam neće pasti sam od sebe. I to je ono što mi se čini da treba naglasiti, a to je ono što je i Dragan pomenuo, da ne postoji nikakva vrsta inherentne tendencije da padne, da se raspadne sam od sebe, kao što se često čuje danas u vezi sa kapitalizmom – u krizi je, piše Gardijan, pašće sam od sebe, pašće posle Lehman Brothers-a, pa se ništa ne dešava. Isto se za fašizam često smatralo da je to jedna savršena ekonomija koja, baš zbog toga što prelazi na neku vrstu redukcije upotrebne vrednosti, baš zbog toga što totalizuje ekonomiju, baš zbog toga nema krize u njoj. Mislim da je to poprilično problematično i upravo zato treba da govorimo o političkoj ekonomiji.

Meni je zanimljivo i to da smo izostavili jedan deo od Retela kada smo govorili, a to je ključni deo – zašto su IG Farben, Siemens itd., zašto su te fabrike imale tu trajektoriju koju su imale, zašto su išli specifično putem fašizma? Ne putem militarizma… Kada analiziramo te specifične forme fašizma treba biti obazriv, a to je bilo pitanje iz publike, zašto nije svuda pobedio fašizam. Nisu isti belgijski Rexisti i hrvatske ustaše ili srpski četnici. Na, kraju imate slučaj Japana i Hirohita i pitanje je da li je to bio fašizam ili je samo bio militarizam. Dakle, specifičnost Nemačke je ovde ključna baš zbog te političko-ekonomske dijalektike. I tu je Retel ključan zato što tačno govori u čemu je bila stvar, a to je konkurencija, metode konkurencije. Imate, sa jedne strane IG Farben, BORSIG, hemijski konglomerat, sa druge strane imate Siemens, imate firme koje su, sa jedne strane mogle da se održe ekonomski, sa druge strane nisu mogle da se održe na čisto ekonomski način u okviru liberalne demokratije. Mislim da je tu Retelova poenta dosta jaka, zbog procesa racionalizacije industrije, konstantne proizvodnje, da su neke firme mogle da opstanu, kao Siemens, investiranjem u napredne tehnologije, dok druge, poput hemijske industrije to nisu mogle. Tu upravo nastaje neka vrsta ekspanzivnog faktora kod fašizma koji nije isključivo potekao iz fašističke partije i koji nije potekao sa ulica. Meni se čini da upravo ta vrsta spoja bitna. Gde je tu fašizam? Da li je fašizam došao iz partije ili iz ove druge sfere? Mislim da je upravo njihov odnos ono što treba pratiti i da je tu Retel dosta ključan, jer se onda iz toga može izvesti određena forma države kojoj su potrebni određeni paradržavni aparati, SA, SS, Gestapo i tome slično, koji su bili bitni da bi se kontrolisalo radništvo, i da se iz toga može izvesti određena vrsta ideološke analize nacističke partije koja je upravo učila, u dodiru sa teškom industrijom, u dodiru sa različitim grupacijama, kako da se ponaša.

Ovde ću samo za kraj spomenuti jednog jugoslovenskog teoretičara koji se često zaboravlja, a to je Zoran Vidaković, koji govori da je u fašizmu sama forma, idealna forma – presek kapitalizma, odnos između rada i kapitala, promenjena i da upravo otuda dolazi preventivna kontrarevolucija. Da je sada u fašizmu omogućeno da se u tom idealnom preseku kapitala ulazi u eksploataciju rada bez ulaženja u ugovorne i tržišne odnose sa radom. Dakle, sa jedne strane imate ugovorne strukture koje su naređene kroz fašističke sindikate, s druge strane, imate to da fašizam donekle ukida tržišne odnose između radne snage… I zato će Polok govoriti da nema fluktuacije tržišta rada, iako su naravno imali problema sa tržištem radne snage, trebalo je tu vrstu matrice implementirati. I meni se čini da baš zbog toga treba paziti kako se ovo upotrebljava, da li ova vrsta matrice postoji negde u kasnijim procesima.

Za kraj, u fašističkoj Evropi je takođe postojao odnos centra i periferije (ovo je i odgovor na prethodno pitanje) gde se tačno znalo koje su vrste odnosa sa ustašama, četnicima i  perifernim fašističkim pokretima, i  centrale u Nemačkoj odnosno nemačkog centra. Mislim da, na domaćem terenu, danas kada imamo istorijske revizionizme, te vrste perifernih fašizama se ponovo pojavljuju, kao rehabilitovane forme, političke pre svega.

Pitanje 4: Ja bih samo insistirao na razjašnjenju ovog pitanja. Da li svaka kriza kapitalizma proizvodi fašizam? Mislim da treba da budemo svesni hegemonije u kojoj raspravljamo o tome, jer ta hegemonija ne raspravlja o tome da li svaki kapitalizam u krizi proizvodi fašizam, već o tome da li kapitalizam ima ikakve veze sa fašizmom. Ta rasprava je zabranjena na javnoj političkoj sceni. Do pitanja da li je to kriza, koji je to kapitalizam i kad nije u krizi, o tome možemo da raspravljamo, takođe… Izgleda da postoji neki terminološki underground diskurs koji je potpuno analitički i polemički, a da je u javnoj sferi neophodno brutalno insistirati na nekim elementarnim stvarima. Danas polovina tog antifašistiškog fronta, kako god da ga nazovemo, jednostavno ne pravi tu vezu, insistira da on ne postoji, pravi taj idealistički otklon na vrednostima, a sistemski i materijalno uopšte ne povezuje… Mislim da je ova intervencija bila dobra. Možemo po Kuljiću da preciziramo to – da li je fašizam postojao? Postojao je! I dan danas postoji u svim kapitalističkim društvima. Da li je on razvijen? Kuljić pravi razliku između razvijenog fašizma i fašizma kao rasute, po sebi eklektičke, ideološke pozicije mnogih grupacija u onome što ga na kraju i rodi, a to je buržoaski parlamentarizam. Mislim da je važno da budemo svesni nivoa mogućnosti terminološke rasprave, jer ako u svim fondacijskim vodama (govorim iz sopstvene perspektive borbe protiv „ekstremizma“ ili fašizma) imate neku vrstu cenzure na analitički zahvat. Vi ne možete da se principijelno okrenete ka istorijskim i savremenim izvorima fašističke ideologije, koja je sama po sebi neuhvatljiva. Kaže Aleksandar da su i nacisti učili. Nema te knjige u kojoj piše šta je u stvari nacizam ili fašizam. To je a posteriori analitika, ili, da kažemo, komunistička kritika toga vremena.

Alpar Lošonc: Prvo u pogledu krize. Politička ekonomija razlikuje velike i male krize. Velike krize su tridesete godine, sedamdesete godine i ova sadašnja koja je započela 2008. Ostale se manje-više registruju kao male krize. Velike krize izbacuju takve probleme koji se ne mogu razrešavati u postojećim okvirima. Inače, ne proizvodi svaka velika kriza fašizam, već autoritativno razrešenje. Autoritarizam je možda neka vrsta potencijalnog fašizma, ali tek potencijalnog fašizma. Povodom krize, tu Polok nije u pravu, nacizam je u Nemačkoj za tri-četiri godine dospeo u krizu, jer taj polet, koji se često hvali, ekonomski polet, koji se zapravo zasniva na prinudnom radu u pogledu infrastrukturalnih projekata, Autobahn itd. Ali kako to ona klasična knjiga Tima Mejsona (Timothy Mason) precizno dokazuje, već u 1936./1937. godini postoje frekventni štrajkovi. To kažem i zbog toga što je, u celoj ovoj našoj priči, jako izostala radnička klasa. Postoji jedna izreka koju jako ne volim, ali se često navodi – buržoazija je dovela fašizam na tron, a radnička klasa ga je tamo održala. Ta izreka ne vodi računa o toj činjenici da se čak ni nemačka radnička klasa nije tako brzo predala. Ako pogledate Berlin, taj svetski grad u tom trenutku, to je jedan pravi civilni rat između različitih gangova. U to vreme, osamdeset posto komunističke partije su mladi nezaposleni radnici koji se rado upuštaju u nasilnu borbu sa onima na suprotnoj strani. Na jednoj strani imamo Gebelsa, na drugoj Valtera Ulbrihta (Walter Ulbricht), kasnije diktator Istočne Nemačke, ali je u to vreme bio u Berlinu. Tako da se ni nemačka radnička klasa nije baš tako prećutno predala, već (posebno ono što je Aleksandar napomenuo) prvo jedan odnos u vajmarskoj Nemačkoj, jedna, reklo bi se, ucenjivačka politika… Tu su mnogi ljudi zavisili od veoma bednih beneficija od strane države. I, naravno, kada se Hitler pojavio, samo sa obećanjem u pogledu radnih mesta, to je stvarno delovalo osvežavajuće, delovalo je začaravajuće, nažalost. Ali zato insistiram na tome da postoji kontinuitet između vajmarske Nemačke i hitlerovske Nemačke, jer, to što je ta radnička klasa bila fragmentarizovana (inače, postoje jako dobri izveštaji, jako dobra istraživanja koja to precizno pokazuju), dakle, bila je jaka, ali je bila fragmentarizovana. Uzgred budi rečeno, veliki problem levice, naročito socijaldemokratskog tipa, što uvek polazi od toga da radničku klasu čine samo oni koji rade u velikim fabrikama. Na taj način oni su ignorisali jedan ogroman deo radničke klase. Ako pogledate kompoziciju radničke klase u Nemačkoj, veliki deo čine samostalni radnici koji imaju veoma blage veze.

I to je jako interesantno, i ovim ću završiti, da to jeste kapitalizam, ali opet sa nekim premodernim primesama. Recimo, i to jeste poenta Poloka, ne funkcioniše, ipak, tržište rada. Na primer, 1936./1937. godine neki radnici su pokušali da se delokalizuju, da se premeste iz jednog grada u drugi grad, tamo gde je najamnina bila veća. Ne, to ne može! Hitler je odmah izveo sve svoje trupe i zaustavio radnike – ima da budeš tamo gde imaš svoj pasoš. To je taj predmoderni momenat koji ipak mora da postoji. To je ta teškoća, neprestana kombinacija između modernog i predmodernog, racionalnog i predracionalnog.

Iz publike: Samo jedan dodatak i komentar na ovo što je izloženo. Nemačka je, u odnosu na većinu evropskih država, vrlo kasno dobila fiskalni sistem. Uopšte, fiskalni sistem je za vreme Bruninga (Heinrich Brüning) uveden. Pre toga je Nemačka u fiskalnom smislu, u budžetskom smislu, bila isto tako rascepkana, kao što je bila rascepkana i dalje.

Aleksandar Matković: Serđo Bolonja (Sergio Bologna) je imao dobru poentu, da je vajmarski welfare state dosta kriv, za mehanizaciju, statistička razdvajanja radničke klase koja je i bila prekarizovana i fragmetarizovana, u smislu malih ugovora, rada u malim fabrikama ili sitnim preduzećima. Taj vajmarski welfare state je krenuo da proizvodi kategorije siromašnih, disabled, Asozialen itd. Ono što će kasnije postati nemački logori je predodređeno tim welfare sistemom i čini mi se da je tu neki preduslov da se dalje antagonizuje radnička klasa i da se zato izbaci iz jednačine. Nije bilo bez borbe, naravno, i levica je malo kriva za to… Ne treba se zaboraviti i to da su u Berlinu tada i druge partije imale svoje gangove. Nije samo nacistička partija, već i komunistički SDP, u kojem su se i međusobno borili.

Za kraj, hvala vam svima što ste bili. Mislim da samo jednu simboličnu poentu treba da izvučemo iz ovoga – možda je taj poraz radničke klase u Nemačkoj ipak ostavio neke dugoročne posledice i na posleratnu Evropu; u nekom smislu, da patetično završimo, što i dan danas živimo poraz nemačkog proletarijata. Hvala na pažnji.

Transkript: Lazar Petković

[1] Snimak predavanja Todora Kuljića “Okupirani antifašizam u Srbiji” koje je otvorilo ciklus “Ka novom (anti)fašizmu”, dostupan je ovde: https://www.youtube.com/watch?v=6LIUoRo6hGk.
[2] Izjava predsednika Alldeutscher Verband-a Hajnriha Klasa (Heinrich Class).
[3] http://lemondediplomatique.hr/sto-je-to-fasizam/

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu