Demokratija: pogled u njenu utrobu

Objavljeno:
Demokratija: pogled u njenu utrobu

S engleskoga preveo Filip Kamenković


Iz istorije koja sada iščezava pojavila se demokratija bez ijedne kapi krvi na svojim rukama, kao da nikada nije imala ništa sa nasiljem, lažima, i nepravdama kojih je, prema opštem shvatanju, istorija puna


Kao što je dobro poznato, pad komunizma 1989. ostavio je samo jednog igrača na političkoj sceni moderne istorije: zapadnjačku liberalnu demokratiju. Ovo je za neke postalo toliko očigledno da su proglasili kraj same istorije. Ljudi će, zasigurno, nastaviti da se bore i politički i vojno, generišući značajne promene u svetu, ali nijedan politički sistem ili režim koji stvore neće utvrditi ideološku superirnost nad liberalnom demokratijom. Politikolog Fransis Fukujama, autor ove teze, istovremeno je video u liberalnoj demokratiji finalnu formu ljudskih sistema vladanja.

Većinski neprimećena, međutim, jedna nuspojava ovog euforičnog proglašavanja kraja istorije ostala je unutar same ideje demokratije. Ostavljajući iza sebe svu prljavštinu političke prakse, demokratija je poduzela proces radikalne sublimacije. Ne samo da je ideja demokratije retrokativno pročišćena od istorijske kontingencije u kojoj je prvobitno rođena, nego je temeljno isprana. Iz istorije koja sada iščezava pojavila se demokratija bez ijedne kapi krvi na svojim rukama, kao da nikada nije imala ništa sa nasiljem, lažima, i nepravdama kojih je, prema opštem shvatanju, istorija puna. Demokratija je napravila jednu vrstu anđeoskog zaokreta, postajući transistorijska instanca apsolutne nevinosti. A što se tiče onih koje je demokratija jednom ovlastila da delaju u njeno ime, njima je data automatska nekažnjivost. Oni su možda uništili čitava društva, bacili milione u siromaštvo, ili doveli svet na ivicu nuklerane i klimatske katastrofe, pa ipak demokratija će ih uvek opravdati. Ona nikada ne greši.

 

Porijeklo demokracije

U svojoj aistoričnosti, demokratija je postala vrsta božanske vrednosti – iako nisu svi jednako blagosloveni njenom milošću. Što je anđeoskija, postaje više kulturološki partikularna. Jedina demokratija je zapadnjačka demokratija, univerzalna kada se nameće slabima i siromašnima, ali partikularna kada brani privilegije bogatih i moćnih. Ovo je, međutim, ne čini ništa manje subliminalnom. Naprotiv, shvatanje demokratije probuđeno danas na zapadu doseglo je takvu razinu anđeoske sublimacije da se sa pravom možemo zapitati ima li ičega ljudskog u njoj. Da li je smrtna kao ljudi? Ako je ikada „rođena“, da li to znači da može jednoga dana „umreti“? Da li iko zna kada bi taj dan mogao doći? Da li iko zna da li je taj dan već došao, a da ga niko još uvek nije primetio?

Sublimacija, kao što smo naučili od Frojda, rezultat je potiskivanja. I, kada je bilo potiskivanja, biće, pre ili kasnije, ovom ili onom prilikom, u ma kojoj formi, takođe povratka potisnutog – neočekivanog, moćnog, ponižavajućeg, izdajničkog, bolnog, neizbežnog, ali ljudskog – verovatno odviše ljudskog.


Istorija, ne treba da zaboravimo, jedina je dimenzija u kojoj najsubliminalniji ideali ljudske slobode mogu postati stvarni

 

Kada se ovo dogodi iznenada smo suočeni sa najnižem u nama, sa nezaustavljivom provalom svojih osnovnih instikata, sa prljavštinom i smradom vlastite utrobe. Govoreći o seksualnosti, Frojd nas je podsetio na njene duboke korene u našoj životinjskoj prošlosti citirajući Svetog Avgustina: „Inter faeces et urinam nascimur“, ili „Rađamo se između sranja i pišanja.“

Zašto bismo verovali da demokratija ima plemenitije poreklo? Zašto smo tako lako zaboravili svu krv sa bojnih polja, na kojima su ljudi jedni druge ubijali u ime demokratije i boreći se protiv nje, svu prljavštinu zatvora koji su zarobili njene heroje i neprijatelje, bes životnjskih instikata koji ju je i napadao i branio?

Zapravo, nismo zaboravili, samo smo privremeno potisnuli. Jer zapamtite da, ma koliko snažno, svako potiskivanje je, na kraju, osuđeno na propast.

 

Povratak potisnutog

Ono  što u naše vreme zapadna demokratija proživljava jeste moćan povratak potisnutog. Ovo potiskivanje, koje sada izlazi na svetlo na tako iracionalan i nezaustavljiv način, istorijska je istina modernog koncepta demokratije; ili, preciznije, nikada pomirenih kontradikcija njenog dijalektičkog razvoja, Hegelovim rečima, njenog Werdegang. Ovo se  pre svega vidi u perverznoj zloupotrebi najvažnijih demokratskih institucija i principa od strane današnjeg predatorskog kapitalizma. Ove sada neporecive posledice vidljive su u potpunoj klasnoj dezintegraciji nekada demokratski ujedinjenih nacionalnih društava, u posmrtnom životu kolonijalne eksploatacije koja se neprekidno širi, u rastućoj remilitarizaciji koja je danas vidljiva u otvorenom ratnom huškaštvu i, konačno, najopasnijoj: realnoj mogućnosti fašizma kao generalno dobrodošlom rešenju naredne kapitalističke krize.

Ukratko: danas se istorija vraća iz svoje ideološke potisnutosti. Strgla je dobro zaštićenu i dobro očuvanu belu kožu zapadne demokratije da bi rakrinkala prljavi i smrdljivi rad njenih creva. Međutim, nema ničeg neljudskog u povratku potisnutog. Naprotiv, biti istoričan znači biti ljudski, biti smrtne i prolazne prirode. Dok god je istorijska, samim tim i ljudska, demokratija zasigurno nije nastala daleko od pišaće i govana iz kojih je rođena ljudska vrsta. Međutim, kao i ljudi, još uvek ima priliku da ne umre na istom mestu. Istorija, ne treba da zaboravimo, jedina je dimenzija u kojoj najsubliminalniji ideali ljudske slobode mogu postati stvarni.

Ako sada razmislimo o poslednjoj četvrtini veka, tokom koje je demokratija uživala anđeoske visine svog istorijskog postojanja – kratkoj epohi koja se sada završava pred našim očima – vidimo da je sama istorija bila najbolje sakrivena, ili drugim rečima, najpotisnutija istina demokratije. Sada razotkrivena, mogla bi retroaktivno objasniti zašto je developmentalizam liberalne demokratije – verovanje da se nakon pada komunizma, demokratija može samo progresivno razvijati u pogledu veće inkluzivnosti, pravednosti, i transparentnosti – morao propasti. Slučaj Edvarda Snoudena je savršen simptom ovog neuspeha. Jasno pokazuje da plemenita, skoro anđeoska vernost najsubliminalnijim vrednostima demokratije može podrazumevati prljavu praktičnu izdaju njene stvarnosti. O ovome se zapravo u istoriji radi, o prelaženju onkraj nevinosti. Samo je kamen nevin, Hegel je jednom napisao; stoga nijedan čovek nije nevin, dok god smo istorijska bića.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu