Da li si sigurna?

Objavljeno:
Da li si sigurna?

Evo prošlo je već više od 10 dana od kako sam ga ostavila. Nisam depresivna, nemam potrebu da se isključim, nisam antisocijalna, nikakav eskapizam nije u pitanju, sve je sasvim u redu. Priznajem, i ranije sam imala slične epizode. Doduše, one su bile kratkog daha i uglavnom vezane za različita manična stanja i ishitrene, strahom ili kakvim drugim snažnim osećanjem ili uvidom uzrokovane odluke, koje su mi, opet priznajem, naročito svojstvene. Ovog puta to nije bio slučaj. Raskid je obavljen sa mirnom hladnoćom i hirurškom preciznošću. Sasvim neplanirano, a opet dobro promišljeno. Takođe, nije to bila nikakva epifanija, manične epizode koje su mu prethodile konačno su dobile smisao. Očigledno je da mi se ovaj potez već dugo motao po glavi… Iako isprva to ni sama sebi nisam želela da priznam, sa nama je bilo gotovo.

Prvobitni razlozi bili su gotovo bezazleni: kada sam ga, čim sam otvorila oči tog sudbonosnog 20. januara, kao i svakog drugog jutra zatekla u svom krevetu, on me je, u sebi svojstvenom slavljeničkom raspoloženju dekorisanom loše ilustrovanim rođendanskim kapicama i šećerlemama u dominantno žutoj boji, uzbuđeno obavestio da se tačno tog dana navršava svečanih 6 godina naše nezaboravne veze i bajkovitog, mnogobrojnim uspomenama ispunjenog odnosa; uspomenama koje su se poput albuma sa fotografijama koji je preda mnom upravo prelistavao, smenjivale jedna za drugom. Ipak, vest o godišnjici nije me nimalo obradovala.

Sa njim sam se upoznala, i toga se dobro sećam, preko sestre. Ona se tada preselila u Čikago, i on nam je, obzirom da je često i lako putovao sa jednog na drugi kraj sveta, isprva poslužio kao zgodan posrednik, sa kojim sam nedugo potom, sa punim poverenjem i bez rezerve, počela da delim različite informacije o sebi i svom životu. Nije prošlo dugo a nas dvoje smo se zbližili. Sve više vremena smo provodili zajedno, bio je zabavan i dobro informisan, upoznao me je sa mnogim ljudima i temama koje sam smatrala značajnim ili na drugi način interesantnim. Nakon prvobitno skromnog kruga prijatelja sa kojima smo se zajednički družili, njihov broj počeo je najpre lagano, a potom sve većom brzinom, gotovo eksponencijalno da raste. Ubrzo nakon toga, stvar se sasvim otrgla kontroli. Zaključivši da je socijalno u potpunosti nezasit, prihvatila sam činjenicu da veza sa njim podrazumeva aktivan društveni život koji je uključivao više od hiljadu prijatelja i salve događaja i informacija koje sam morala na ovaj ili onaj način da ispratim. To mi nije smetalo, na njega sam se oslanjala u onoj meri u kojoj sam to sama umela da usmeravam, aktivno vodeći računa da ignorišem ljude, informacije i događaje koji su me smarali. Ovog jutra međutim to mi se učinilo potpuno iluzorno.

Premotavajući po glavi naše prve dane, suočena sa slavljem do koga mi nije bilo stalo, koje je za mene nije imalo nikakvo značenje, još jednom sam ustvrdila uzorke i povod našeg upoznavanja. Ovo moje jasno sećanje se, ako je verovati njegovoj nepogrešivoj mašinskoj analitici, međutim ispostavilo kao sasvim netačno. Moja sestra se u Čikago preselila u junu 2011. što znači da sam se sa njim upoznala čitavih pola godine pre toga, u januaru iste godine. Iznenadna spoznaja da pogrešno pamtim, da nisam ono što mislim da jesam (jer šta sam drugo nego skup svojih sećanja) preda mnom se otvorila kao provalija. Šta to još o sebi ne znam ili sam pogrešno upamtila? Da li je istinitije moje sećanje ili njegov superiorni analitički um? Da li je to uopšte bitno? I odakle mu pravo da me na ovaj način preslišava? Postajala sam besna i sve odlučnija. Uzalud su bili njegovi pokušaji da me oraspoloži. Mahnito je prevratao fotografije iz našeg zajedničkog života i pozivao me da sa prijateljima podelim naš jubilej.

Pokušala sam da se saberem. Naizgled spolja je sve izgledalo sasvim isto. Bio je to moj život – moje fotografije, moje ime, moji prijatelji, moje reči, moj izbor. Bio je to naš život. Njegovo, uvek tako perfektno ispeglano, plavo odelo, njegov savršeno kategorizovan, unapred osmišljen dan, naš jutarnji ritam. Tek što bih otvorila oči, njegovo lice, neprestano nasmejano, uredno obrijano, nikad pospano, nikad neraspoloženo, nikad bezvoljno. Osvrtala sam se oko sebe, izvežbanim, rutinskim pokretima. The usual. Ipak nešto je bilo posve novo, posve drugačije, kao da ga, zapravo više uopšte nisam poznavala. Kao da je to bio nečiji tuđi život, nečiji tuđi skup odnosa i sećanja koji su se, nekim neobjašnjivim slučajem odomaćili u mom prostoru, u mom stanu, u mom krevetu, mojim mislima.

Napeto zureći ispred sebe, u taj život koji je navodno bio moj, sama sebi sam se učinila strana. Njegove izvežbane fore, njegovo uporno insistiranje, pritisak da se uključim, da ga ispratim, odjednom su mi izgledali kao postupci kakvog proračunatog i lukavog trgovca koji je svoje namere vešto pretvarao u moja pomirljiva pristajanja. Takođe, sama činjenica da sam sa njim provodila toliko vremena, a da je on bio sposoban da jednako intenzivan odnos održava sa hiljadama drugih, uzrokovala je svojevrsno prezasićenje: prosto, moji kapaciteti nisu bili ni približno veliki kao njegovi. Kako me je samo mučio taj podmukli, stalni osećaj griže savesti pri pokušaju da ih na neki način svedem na razumnu meru. On za to nije imao razumevanja. Šta više, brižno je negovao to vrstu osećaja neprestano me obaveštavajući o događajima koji me nisu interesovali, govoreći mi da treba da odlučim šta mislim o ovim ili onim stvarima i ljudima. Svakodnevno me je podsećao na rođendane, godišnjice, uspomene, i druge navodno značajne datume koji mi zapravo ništa nisu značili. Uveravao me da treba da budem što temeljnije umrežena, da je to za moje dobro. Osećaj krivice je samo rastao. Odjednom, toliki ljudi su od mene počeli da imaju nekakva očekivanja! Ponašali su se kao da im nešto dugujem, neku pažnju ili makar pogled. I što je još gore, i ja sam se tako osećala. Nikada nisam bila zadovoljna, stalno sam htela još!

Kao nikada do tada osećala sam da sam pod prismotrom. Hiljadu nevidljivih očiju koje neprestano nadgledaju. Koje imaju moć. Koje očekuju, zahtevaju da se uskladim, da se prilagodim. Iako nisam mogla tačno da utvrdim ko ili šta me gleda, osećala sam kako ovaj nadzor, bio on stvaran ili ne, na mene ima samoregulišući efekat, kako određuje i menja moje ponašanje. Jasno mi je takođe bilo da ova vrsta pogleda nije nešto specifično, nešto što ne postoji izvan našeg odnosa. Bio mi je dovoljno poznat lakanovski gaze Velikog Drugog itd. Međutim ovde je stvar bila kondenzovana, sabijena do tačke pucanja. I ovde je postojao dodatni faktor – ON. On koji je tiho i sasvim neprimetno, dok nisam obraćala pažnju, preuzeo ulogu drskog i nasilnog glasnogovornika simboličkog poretka u kome sam se nalazila.

Ponašao se kao kakav nasilnik. Svaki dan je intervenisao u sve moje odnose. Kao da to nisu bili moji odnosi! Kao da je to bila isključivo njegova nadležnost, njegova sveta misija. Smatrao da ima potpuni monopol da ih propisuje i administrira, kao da samo on zaista zna i može da objasni šta to uopšte znači biti prijatelj, šta je to prijateljstvo, šta je međuljudski odnos, kako on izgleda i zbog čega uopšte postoji.

Sve nelagodnosti koje sam već duže vreme u vezi sa njim povremeno osećala najednom su se povampirile. Bila je to spoznaja da on misli da o meni zna više i bolje nego i ja sama. I ne samo to! Kao da je na sebe preuzeo da odlučuje šta i kako treba da radim, kome i kada treba da se javim, ili šta u određenom trenutku treba da mislim i osećam! Morala sam redovno da mu podnosim izveštaje, da mu odgovaram. Ništa bez feedbacka, umeo je da kaže, nehajno prevrćući svojim uvek budnim, modrim očima. Ipak, junački sam se borila, ili sam bar to mislila, neretko mu stavljajući do znanja da nije u pravu i da sebi daje preveliku slobodu – redovno sam ga obaveštavala koji me to ljudi, događaji i informacije apsolutno ne zanimaju, i upozoravala da me ne izlaže bilo kakvim provizornim preporukama koje je po svom nahođenju birao. Tada bi seo sa mnom i podrobno me ispitao – interesovanja, serije, filmovi, muzika… Pa onda – zbog čega me ne zanima životno osiguranje, zašto mi se ne sviđaju ručno pravljeni sapuni, šta je problem sa jeftinim kartama za ceo svet? Sve više energije mi je oduzimalo stalno bavljenje updatom svojih preferencija po raznim pitanjima koja su se neprestano umnožavala. On je uvek imao vremena!

Znala sam da više ne mogu, sasvim jednostavno, u toj vezi, nisam bila srećna. Nisam bila slobodna. Jednostavno nisam bila ja. Previše protokola koje je trebalo ispoštovati. Previše kalupa u koje se trebalo uklopiti. Pokušala sam to da mu kažem. Pravio se lud. Gledao me je neumoljivo sa svih strana. Izbezumljeno sam pokušavala da nađem način da prekinem. Nakon bar sat vremena koje sam provela tražeći način da mu to saopštim, uspela sam.

Zaprepašćeno me upitao da li sam sigurna. Rekla sam da jesam.

Postao je patetičan. Dobro poznat scenario: izgubićeš me, pretio je, izgubićeš ovaj život, ova sećanja, ti ni ne shvataš koliko ti značim! Nabrajao je prijatelje koji će mi nedostajati. Nedostajećeš MM, s njim uvek voliš da popričaš, nedostajećeš AL, pošalji joj poruku. Hajde javi im se, videćeš koliko ih trebaš, koliko me trebaš! Međutim prijatelji koje je nabrajao bili su mi ili potpuno strani i nebitni – ljudi do kojih mi nije bilo stalo, koji mi, sve i da ih zaista gubim, zapravo ne bi nedostajali – ili dovoljno bliski da bez njih svakako ne bih ostala. Kakve gluposti! Toliko dugo smo se poznavali, a on o meni zapravo ništa nije znao. Ipak bio je toliko agresivan, ubeđen da je u pravu. U očaju je nabrojao još nekoliko ljudi. Nisam bila dirnuta. Bila sam besna.

Pitao je da li želim da nastavim. Rekla sam da želim.

Tu je izgubio kontrolu. Prosto nije mogao da shvati. Pitao je: da li to zbog što se ne osećaš bezbedno? Reci mi da je samo privremeno, sigurno planiraš da mi se vratiš? Da li preterujem sa porukama, pozivima ili zahtevima? Misliš da sam beskoristan? Samo mi nemoj reći da imaš drugog? Prokleta kurvo! Da li misliš da ti ugrožavam privatnost? Možda me samo ne razumeš? Možda misliš da previše vremena provodimo zajedno? Moraš da mi objasniš, insistirao je, pa ne možeš tek tako odeš, bez ijedne reči.

Macintosh HD:Users:sumire:Desktop:Screen-shot-2010-05-12-at-2.19.39-PM.png

Ali ja ti ništa ne dugujem, rekla sam mu, nikakva objašnjenja!

To mi je eksplicitno zabranio. Rekao je da moram da izaberem jedan od ponuđenih odgovora ili da mu dam neki drugi razlog. Sa njim uopšte nije moglo da se razgovora, on je morao biti u pravu. Rekla sam mu da ništa ne moram, naročito da mu se pravdam niti bilo šta da objašnjavam, i kliknula deactivate.

Još jednom me je obavestio da naš odnos ne mogu da deaktiviram ukoliko mu ne kažem zašto to radim. Malo sutra, rekla sam mu, pa ti haluciniraš. Googlovala sam how to delete facebook. Pregršt uputstava! Našla sam jedno koje je direktno linkovalo na skrivenu stranicu Delete my account koju je tako podmuklo od mene skrivao.

Kliknula sam. Upozorio me je da je, ako to uradim, naš odnos zauvek završen. Bio je smešan. Bilo mi ga je gotovo žao. Nasilničko ponašanje kojem me je izložio zapravo je dolazilo od njegove suštinske nemoći da me zadrži. Njegov cilj bilo je golo posedovanje, gola potvrda golog vladanja. Jadni Fejsbuk, pomislila sam i kliknula delete.

Aleksandra Savanović rođena je u Novom Sadu 1986. godine. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a zvanje mastera stekla na Institutu za sociologiju Freie Univerzitetu u Berlinu. Piše prozu i poeziju, a nedavno je završila prvi roman

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu