Cug

Objavljeno:
Cug

 

Nenad se Ninčić tako prijatno osetio u tek sašivenom poslovnom odelu od skupog tvida, da je uz zadovoljan pogled kojim se odmerio u ogledalu uske i intimne kabine šnajderaja „Elit“, osetio neodoljivu potrebu da zavuče ruku u džep, zadigne sparušena jaja i pritom pogladi oklembešeni ud – kada se dogodio taj neobični cug. Naime pre no što je uopšte dotakao najintimniji, zaparloženi deo svoga tela, na dlanu je začudo osetio hladnu promaju koja ga je naterala da ruku zavuče dublje u džep, ne bi li utvrdio odakle je dolazilo to neočekivano hladno strujanje. Okrenuo je iznenađeno glavu, sve dotičući, i pri tom znalački uživajući, u vrhunskom materijalu novog odela. Zavukao je, dakle, ruku duboko i iznenadio se da nije dotakao dno džepa svojih elegantnih tek sašivenih pantalona, već nekakav list papira koji je izvukao odatle i začuđeno pogledao. Bio je to novi parafirani ugovor o cesiji, jedan od onih kojima je Nenad Ninčić povremeno prao novac, iako se nikako nije mogao setiti kada je uopšte ovaj ugovor potpisao. Jer Nenad Ninčić je uvek i pomno pamtio sve svoje poslovne aktivnosti, svaki papir koji bi primio ili izdao, svaki svoj paraf… Tek je naknadnom proverom konstatovao da s papirom nešto nije u redu zbog datuma na njemu, jer je pored njegovog inače autentičnog potpisa tamo bio i otkačeni datum koji je označavao dan – deset godina u budućnosti. Nenad Ninčić je bio racionalan čovek te je takav datum pripisao jednostavnoj grešci u kucanju, iako mu doduše ništa, od svega toga što mu se u kabini dešavalo, nije bilo jasno: ni to kada je ovaj ugovor potpisao, a još manje kako se uopšte mogao naći u džepu njegovog tek sašivenog odela.

Sve je naime upućivalo na to da se radi o običnom snu, jer potrebno je znati da je Nenad Ninčić čitavog svog života bio izložen maštanju i snevanju što je uostalom od njega i učinilo uspešnog poslovnog čoveka. Njegovi su se snovi, uglavnom vezani za sticanje novca, naime već obistinili, te su – kako se to desilo – snovi počeli da jenjavaju, zatim i potpuno nestali, dok su mu maštanja sasvim prestala, iznad svega zbog prezauzetosti… Dakle, verovatno je ponovo počeo da sanja, te se stoga odlučio na staru i uvek produktivnu proveru koja mu je još iz detinjstva uspešno otkrivala pravo stanje njegove nekada uzavrele svesti. Snažno se uštinuo za obraz – setivši se, pritom, štipanja dedinih koščatih prstiju koji su mu, kao malome, uvrtali obraze dok mu se u okicama ne bi pojavile suze, iz milošte kako mu je draga mama to dedino besomučno uvrtanje uvek opravdavala. Elem, Ninčić se Nenad uštinuo isto tako, i podjednako tako jako – da je morao da glasno cikne, i da zbunjeno konstatuje kako je bol potpuno stvaran. Netom je rekao sebi da ne sme da obraća pažnju na sve ove budalaštine, koještarije i iluzije koje su, bez daljnjeg, puki proizvod njegovog premorenog trgovačkog uma, te je papir s antidatiranim ugovorom ponovo strpao u džep i ostavio da ga povuče strujanje, osećajući kako ugovor u trenu iščezava u neku neopisivu dubinu njegovog novog džepa.

I samo što je poželeo da izvuče ruku i ode vlasniku šnajderaja da žestoko protestuje jer mu je nešto pogrešno uradio s džepovima novog odela, što je skandalozno jer mu je pri tom upropastio najbolji šifon za džepove, ne računajući tu skupi engleski tvid samog odela. Jer – spremao se da mu u njušku odbrusi  – jebeš ti dobro odelo u kome su džepovi sjebani. Ta, džep je skladišni prostor poslovnog čoveka, mesto pohranjivanja brojnih i važnih stvari. Džep je pokretni posed, svakog, ali posebno, jednog modernog posednika. Nenad Ninčić dakle krene da izvuče ruku iz sjebanog džepa, i istog trena oseti da mu je ruka zarobljena u dubini. Ruku mu je, naime, čvrsto stegla nečija šaka upravo u unutrašnjosti novog džepa. Pokušao je da je se otrese, vukao snažno, pomagao se i drugom rukom, ali nije uspeo, jer šaka je tako snažno stegla njegovu ruku, da je jedino mogao da je, i to s teškom mukom, zajedno sa prilepljenom šakom izvuče napolje, prepoznavši pritom ruku jednog od svojih davnašnjih komintenata koga je, još na početku karijere, finansijski sasvim upropastio, primajući njegove pošteno plaćene narudžbine, ali neisporučujući mu ugovorenu robu. To se naime dogodilo bez njegove volje, voljom – setio se – čak i glasom nekoga drugoga koji se najednom pojavio u njemu i šaputao mu da bi baš mogao da malo pričeka s isporukom plaćene robe, a potom i da sve isporuke sasvim obustavi…        

I eto, sada mu se iz džepa novog odela pomalja ta gnjida za koju je čuo da obitava po kladionicama i očajava po kafanama s jeftinim pićem, te da ga opanjkava s kim i gdegod stigne. I šta će sad takva jedna spodoba, da se tu nešto pomalja i ponovo pojavljuje u njegovom tako dobrano uhodanom poslu i svetu. Ojadila ga je pomisao da se ta propalica ponovo rađa iz njegovog džepa bez dna, da se pomalja poput nekog uskršnjeg košmara, i to tu, u kabini šnajderaja „Elit“, „vrhunske krojačnice za rafiniranu gospodu“. Ma ko?! Taj gubitnik, ta ogovaračka gnjida?… Ne, to nikako ne sme da dopusti! I samo što se iz njegovog džepa, poput glatke i sjajne bebine glave, samo prilično veće, počela pomaljati ćelava glava unesrećenog bivšeg poslovnog partnera, šireći njegov novi džep do pucanja, poput vulve prvorodilje, Nenad Ninčić pritisnu svoju ruku, pomogne se drugim dlanom i pritiskajući ćelavu tintaru novonerođenog, ugura uljeza nazad u svoj džep gde mu je i mesto, ali se zaprepasti silinom kojom su se – zakačena šaka i onaj užasni cug koji je vladao u njegovom džepu – najednom povukli, te se u uskoj kabini za probanje vrhunskog šnajderaja „Elit“, on najpre nekontrolisano okrete oko svoje ose, dok su mu se dugmad otkidala s novog i skupog odela, rukavi pucali po šavovima, a peševi širili unaokolo, kao da je bio zahvaćen snažnim tornadom, koji ga vuče u sebe, te ga tako najpre premetne, okrete naglavce, da bi ga na kraju celoga usisao, njegov sopstveni džep.

 

Džon R. Nil, Sirena, ilustracija u poglavlju Veliki vrtolog, Strašilo iz Oza L. Frenka Bauma, 1915.

Nestanak Nenada Ninčića primetio je samo vlasnik i glavni krojač šnajderaja „Elit“, iznenađen silnim komešanjem, uzvicima i usisnim šumovima koji su dopirali iz njegove kabine za probe, ujedno i ogorčen što mu je – bio je uveren – klijent spektakularno utekao i maestralno ga opljačkao, ostavši dužan za delikatni i dakako skupi krojački rad njegovih najboljih kalfi u krojačnici za rafiniranu gospodu. Jedino ga je malo zbunio list ugovora koji je našao na podu kabine, ali videvši papir s deset godina budućim datumom, pomisli kako je i taj zadnji dokaz prisustva njegovog klijenta nevaljan, te ga zajedno sa otpalom dugmadi, baci u korpu za otpatke, iz koje ugovor istog časa iščeze, povučen onim silnim cugom koji je samo nama dobro poznat.

Tomislav Osmanli (Bitolj, 1956.) pisac, scenarista, dramaturg, teoretičar medija, filmski i pozorišni kritičar, novinar i esejista.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu