CRVENA ZAMKA ILI PRIČE BUDZAŠTO

Vule Žurić: Tajna crvenog zamka, Laguna, Beograd, 2015.
Objavljeno:
CRVENA ZAMKA ILI PRIČE BUDZAŠTO

Obitavanje u Crvenom zamku ne samo da nam ne otkriva mračne zavijutke i skrivene prostorije, kao što nas zaista ne upoznaje ni sa zanimljivim likovima koji u tom prostoru borave, već nas, nauštrb svega, hvata u zamku memljivog bircuza, razvodnjenog pića i orkestra koji falšira. A tu negde, ako nema gneva, mora biti dosade

Ne postoji pogubnija stvar za bilo kog čitaoca nego da prilikom prvog ,,susreta“ sa nekim piscem, i to nakon svega nekoliko stranica, u njega posumnja. Ukoliko iza dogledljivih ,,okuka“ ne usledi umetnički demanti, nevinost prvog čitanja trajno je narušena, a uživanje u pripovednoj iluziji posledično prerasta u sitničavo premeravanje. Spomenuta skepsa ishoduje gubitkom poverenja, a u ekstremnom obličju dovodi do apriorne odbojnosti prema svakom nepročitanom delu notiranog autora. Stvari mogu biti unekoliko šizofrenije ukoliko je štivo ovenčano renomiranom nagradom – a nagrade, barem načelno, treba da omoguće konzumentu da se razabere u tekstualnoj lavini i pročita, vođen sigurnom (prepo)rukom, ,,robu bez konzervansa i aditiva“ – što će reći, potpomognut sudom etabliranih književnih procenitelja, jer se upravo na taj način u recipijenta može usaditi klica trostrukog preispitivanja: sa knjigom, sa kritikom i sa samim sobom. Uprkos tome što Tajnu crvenog zamka ,,karakteriše samosvesno oslanjanje na vrednosti izabrane književne tradicije i aktiviranje modernih književnih postupaka u izgradnji uverljivog i prepoznatljivog pripovednog sveta.“[1], kako to većma šturo formuliše Andrićev žiri (a obrazloženja nagrada, nažalost, u toj meri su bezlična da se mogu odnositi i na tuce drugih autora), naše je polazište oprečni ,,staromodni“ postulat prema kome pisac (kratke) priče nema pravo na grešku, što će reći da priča mahom treba da bude lepa, kako bi to već davno sročio Bogdan Popović samo da je preferirao prozu manjeg zamaha.

Šesta po redu knjiga priča Vuleta Žurića čitalački je prohodan (što nikada nije kvalitet po sebi, ali bi makar trebalo da eliminiše dosadu iz daljeg takmičenja) pačvork sačinjen od petnaest priča, od kojih su neke uveliko objavljivane u nekolikim knjigama narudžbenicama – termin antologija neprimeren je datom kontekstu, budući da implicira vrednosni izbor, a književnost, da parafraziramo M. Pantića, ne sme da bude osrednjost, pogotovo ne u antologijama! – samim tim i pisane prema spoljašnjem diktatu. Takvi su, da navedemo pojedine, narativi ,,Agramerski domino“ (Zemaljski dugovi – pripovedni omaž Ivi Andriću), ,,Odlazak u Kilenc“ (Putnik sa dalekog neba – tribut priče o Milošu Crnjanskom) i ,,Gavrilov princip“ (storije o Sarajevskom atentatu; protagonisti Žurićeve priče su, što se ne da videti iz naslova, Bora Stanković i Petar Kočić), u kojima se domaštavaju/tematizuju isečci iz života naših literarnih klasika. Književno-istorijsko predznanje zahtevnijeg čitaoca tu frekventno zna da bude balast, jer treba postići odgovarajaći efekat putem koga će se u već poznatoj biografskoj ,,sirovini“ zabelasati nit otkrovenja. Takođe, nipošto ne bismo smeli reći kako je do(g)rađivanje biografskih epizoda stvaralačka ekskluzivnost, nesumnjivo ni artistička provokativnost autora,  jer, očito, reč je trend-postupku, kako na globalnom nivou, tako i kod nas – spomenute ,,knjige-plaćenice“ dostatan su argument. (Dobronameran uput potencijalnom čitaocu bio bi da ne zagriza intertekstualne mamce, niti da se zanosi nad time kako Žurić podražava Crnjanskovu frazu, već da, primera radi, uoči svu naivnost/istovrsnost objektivnog korelativa kojim nam se predočavaju stvaralački lomovi Andrića i Crnjanskog.)

Drugi pol analizirane zbirke čine tri priče-partizanke (,,Tajna crvenog zamka“, ,,Đilasov broj“, ,,Sretna Nova ’41“) u kojima su delatnici neki od najpoznatijih komunističkih heroja, poput Tita, Nazora, Rodoljuba Čolakovića, Milovana Đilasa, uz primetan znatniji upliv mas-literature, pošto se priče iz NOB-a doimaju kao svojevrsna SFRJ palp književnost – u radionici majstora kakvi su Ćopić ili Isaković to je, naprotiv, retko kada ograničenje. Sa druge strane, time se ujedno razotkriva piščeva preferirana lektira. Naime, sa pomenutim podsticajima sustiču se poetički impulsi ,,zagrebačke škole trivijalnosti“(I. Mandić), odakle Žurić crpe ideju za neobične žanrovske miksture. U tom smislu, potrebno je samo uvideti naslovnu podudarnost sa, uslovno govoreći, krimić-hororom Nenada Briksija, Tajna crvenog salona.

Naposletku, oslobođena od autentičnih stvaralačkih persona (poput Andrića, Krleže,Vinavera, Stankovića, Crnjanskog, Veljka Petrovića), odnosno kada u pričama sa NOB tematikom izostane maršalovog glasovitog ,,holivudskog“ šarma, žurićevska fikcija sa običnim ljudima u oneobičenoj svakidašnjosti počinje osetnije da ,,hramlje“. U preostalim antiklimaktičko-niskobudžetnim narativima pripovedaču evidentno nedostaje mera poetske alhemije – darovi apsurda i (crnog) humora, svojstveni, primerice, Mirjani Pavlović ili Vladanu Matijeviću – kako bi se uzdigao iznad hotimično bizarnih premisa i artificijelnih umetaka, kao i klišea svakodnevnice (npr. letovanje na moru, švaleracija, svadbeno veselje,usamljenost penzionera, sahrana), na kojima priče trećeg pola parazitiraju, pa ove isuviše često deluju kao bespotrebno rasplinuti (ili čak bespovodni) vicevi mlakog finiša.

Umesto potrage za značajkama autorove književno-istorijske samosvesti i aktiviranja modernih literarnih tehnika, mi ćemo kroz odabrane citatne kolaže ilustrovati na koji je sve način Žurić ovladao pojedinim tradicionalnim stilogenim postupcima i elementarnim veštinama zanata. Neka nam, dragi čitaoče, kao opravdanje za sopstveno diskurzivno iskliznuće posluži šizoidna situacija potcrtana pri kraju prvog pasusa. Upozoravamo te, pri tom, da ne postoji pogodan okvir, barem ne kod pančevačkog spisatelja – kako mu ovde manjka dovoljne doze (auto)ironijskog i/ili parodijskog fiksa – u kojem bi dole navedene (iako ovim katalogom neiscrpljene) stilske bahanalije rasute diljem zbirke mogle estetski da ,,prodišu“. Zavirimo sada u tu poslovičnu ,,prepoznatljivost“:

,,Život je kad si živ“ (Bajagić, Milenković) ili o poginulim pukovnicima i zaginulim pokojnicima: ,,Jedina razlika između bekrija, koji se vraćaju iz noćnog provoda, i boraca koji u svanuće stižu do prvih seoskih kuća i od umora padaju na orošenu zemlju leži u tome što će se za prve reći da su sinoć zaginuli, dok će se među drugima proneti vest o onima koji su u borbi na drumu poginuli.“ (154)

Dok ptičice razdragano cvrkuću, jedno lane profesionalno preskoči potočić (goblen-detalj): ,,Pred nama je Atos u tiha jutra, na moru mirnom kao ogledalo pred kojim se doteruje raj.“ (17); ,,Konjić koga je jahao grizao je bujnu travu pored staze obasjane suncem.“ (155) i ,,[…] trgnu konjića za uzdu i odjahuta šumskom stazom, ispod ogromnih bukvi čije su krošnje treperile od topline žarkog sunca.“ (155); ,,Pun mesec obasja prizor koji vukovi ulepšaše svojim još profesionalnijim zavijanjem.“ (34) [,,Svetli nebo, zvezda roj“ – appendix Đoko Balašević]

Tvrdi krimić voćka čudnovata, ne svari ga, a zube polomi: ,,Beograd je ličio na podgrejani bućkuriš u ekspres restoranu. Nije bio pokvaren da bi te otrovao, ali si morao dugo da ga žvaćeš pre nego što ga progutaš.“ (107), mada, i ,,Sarajevo je bajata ćeten-alva – ližeš ga a na kraju ti slomi zub.“ (28) [Prijestonica BIH uzvraća udarac, prim. M.Ž]

I miris i ukus ili šta je život sada znamo: ,,Lokalni sudžuk se od govneta u obliku kobasice razlikovao jedino po mirisu.“ (100), ali i „Život je, dakle, nalik na lokalni sudžuk, bilo je sledeće što je pomislio […]“ (102) [filozofstvujušča suma par excellence, M.Ž], zato ne možemo odoleti a da ne navedemo pretenciozni naslov: Paranoja u Las Mitrovici. [Puno toplih pozdrava pepelu Hantera Tompsona, M.Ž]

U tamnom vilajetu ili ,,Što se ne daš meni živu/ razabrati u pletivu“ (L. Kostić): ,,Statistika je na ničijoj zemlji govorila sve, dok su reči bile kvarljivije od poljskih jabuka koje su ležale u turskim gajbama, pored kineskih lopti u obliku kineskih lubenica“ (99) [,,Silovat ću te, bijela hartijo, nevina hartijo“, prim. J. P. Kamov]; ,,Pa da Izabela fon Berks nije imala tajnu, njeno ime ne bi pokrivao veo misterije.“ (57) [Da baba ima muda…, prim. narodna mudrost]; ,,Reke pak behu žrtve zablude da sve teče, jer tekle su samo one, bez predaha, a kako je rat odmicao njihova plitka korita i naivne obale pretvarale su se u vojni otpad.“ (139) [Pozivamo delskog ronioca sa istančanom ekološkom svešću, prim. Sokrat]; ,,Nebo beše više aluminijumsko nego olovno.“ (46) [Al 13, Pb 82, prim. D. I. Mendeljejev]

Kalambur nad kalamburima, sve je ,,kalamtur“: Bora Stanković-književni junak prizemljen na nivo žurićevskog humora odviše je banalan, pa ,,To, odjednom, moj Ogrizoviću, mene ogriza[…]“ (164), a tek kada usled ,,semantičke blizine“ fiks-ideje i sočne psovke pomisli ,,fiksna ti materina“ (172), što, naravno, nije kraj, jer drugde nalećemo na ,,autoguz“ [jer se u autobusu guzimo, prim. M.Ž], ,,belajlajku“ (101) [muzički instrument uz koji pisci koji traže belaj opevaju svoje putešestvije, prim.ur, uz neophodnu pomoć V.Ž], sa krešendom u najgenijalnijoj igri reči ikada zabeleženoj u našoj beletristici: ,,kurjakvodiljubav“ [neologizam za vukojebinu i okidač za sumnju iz prve rečenice prikaza,  prim. prev, na muziku M. Ž]

,,U renesansu mog duha su bačena prevelika sredstva“(M. Mladenović): ,,Poput Kočićevog Baka nadirem frontalno i, zanemarujući sve glasniji ramstein-laibach soundtrack, stižem na slobodnu teritoriju, u sebi pevušeći Marš na Drinu.“ (18), ali ,,[…] trudio se da bude veseliji od drogiranog simpatizera Huga Čaveza.“ (66), kao i to da,,u toj raskoši pokojnijoj od umrle drage“ (57) ,,Svilena maramica beše nalik beloj zastavi koja se njiše mimo ritma valcera i šapuće: predaj se, srce, izgubili smo boj!“ (164) [Kolega,vraćam indeks, dijagnoza: Diskretni šarm komparacije!, prim. prof]

,,Šest lica traže pisca“ (Pirandelo) ili summa summarum1) koncepcijski nemar – vreme poluraspada 218str/1. čitanje* tematska nespojivost; 2) loši glumci sebe samih ili likovi od papira; 3) isforsirana komičnost ili inercija lošeg vica – sindrom kurjakvodiljubav; 4) simfonija blefa u sosu od bajate simbolike, garnirana pireom ponavljanih trikova; 5) narratio praecox ili mlitava završnica (šifra: Živ, soljen, nedosoljen); 6) zanatsko-trgovinske mahinacije ili mora li svake godine po knjiga?!

Na koncu, sasvim je umesno pitanje da li je ovde Žurić uopšte imao bilo kakvu višu pretenziju, osim one tržišne (a pojedinim pričama se, kao što smo videli, premda ih sve nismo pobrojali, već trgovalo), proklamovane u Brehtovoj rečenici uzetoj za epigraf  čitavoj zbirci: Ti prodaješ rečenice. Nagrada koja nosi Andrićevo ime morala bi da oreol estetske vrednosti pretpostavi kategoriji uglavnom površne zabavnosti (Ali mi ne kupujemo maglu!), što, ujedno, i abolira našu kritičarsku poziciju, primoravajući nas da pooštrimo kriterijume. Pravi problem, međutim, jeste u tome što nagrađena knjiga uglavnom ne izdržava ni srdačniji pogled prema kojem bismo njenog pisca svrstali u rejon podnošljivijeg mejnstrima. Zato, obitavanje u Crvenom zamku ne samo da nam ne otkriva mračne zavijutke i skrivene prostorije, kao što nas zaista ne upoznaje ni sa zanimljivim likovima koji u tom prostoru borave, već nas, nauštrb svega, hvata u zamku memljivog bircuza, razvodnjenog pića i orkestra koji falšira. A tu negde, ako nema gneva, mora biti dosade.

[1]http://www.laguna.rs/v4794_vest_andriceva_nagrada_vuletu_zuricu_za_zbirku_tajna_crvenog_zamka_laguna.html


Momčilo Žunić (1985), otac jednog Milutina, profesor književnosti i književni kritičar. Živi u Lazarevcu.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu