Crni

(objektno orijentisana basnoslovna laž)
Objavljeno:
Crni

Ubijen sam valjda negde 1997. na benzinskoj pumpi u Mađarskoj. Bio sam član SRS-a i SPO-a. 1999-te sam bio na tajnom, najtajnijem zadatku u Sarajevu, a nakon toga u Švajcarskoj. Ja sam ,,nepoznati genijalni mračan um“. Kako bi rekao pokojni gospodin T: ,,Odlično organizuje i strateški planira akcije sa ciljem zavođenja vanrednog stanja“. Suštinski, ja uopšte ne postojim. Član sam Srpske napredne stranke već nekoliko godina.

Toga jutra se Crni zadovoljno šetkao okolo. Jebao je mačke i skačući sa grana oraha pored reke hvatao laste. Prolazio je između automobila koji su jurili auto-putem.

Crni je i kao mali bio veoma zanimljiv. On je jednostavno bio elegantan i inteligentan. Dobar pedigre. Čuvao je svoje, nije dirao tuđe, bio je mišićav ali prirodan; ili prirodno mišićav nekako, znači: veoma prirodan, promućuran i voleo je da se zeza. To je posle Cice, sive ruske mačke, i njegove majke, jedina mačka koju smo primali u kuću. Odnosno koja nam je prelazila preko praga. Krajnje odmeren i miran, nadasve precizan u komunikaciji sa ljudima, doduše ne znam kakav je bio prema nekom drugom ko nije bio kod nas ili jedan od nas, ali takav je bio sa nama. Krajnje jednostavno i funkcionalno biće. Bili su tu još njegova sestra i Čupo, kao i pas koga sam zvao Bandit. Stajao bi tako Čupo, i ponekad komšijska kuja Irski Seter, u dvorištu. Priđe im Crni i krene da ih zeza. Priđe i učini mjaaaauuu celim gornjim delom tela, a Čupo krene da laje i da ga juri. Onda se rastrče po dvorištu. Ustvari se zezaju. Posle minut, minut i po ili šta već se šetaju ili stoje, svako svoje, bukvalno u deliću sekunde onako prisvoji. Oseti miris novog premijum benzina G-Drive 100.

Intelektualni rad je apostolat, mislio je dok je prelazio granicu sa Mađarskom. Crni je dobro znao o čemu se tu radi kada mi je rekao da je to bilo apsolutno ne.[1] Kada je nešto postignuto u svetu, to jest, kada ono pronalazi svoje značenje izvan sebe, kada nije zatvoreno u svojim interesima, već kada nalazi svoje značenje u ljudima, temama i problemima čovečanstva, i samim tim i Crkve, bile su reči koje su gradile ulicu unutar moje glave. Nizale su se kao cigle. Preslikavale na pravila igre koja su gradila moj tajni zadatak. Da li mogu da izdržim ovo? Pitao sam se.

Crni je nastradao od strane dve sekunde limenke koka-kole koju je probudio zalutali deo vetra u ćošku zgrade na ulici o kojoj je bilo reči ranije. Konzervirala mu je srce. Pored naizgled nepomičnih zidova vrtlog je dodirnuo limenku i ona je oživela. Tačnije, oživele su njene dve sekunde. Nizovi suptilnih varijacija na inicijalni vorteks su se pokrenuli. Sa njima su počele da oživljavaju dve sekunde limenki, u nadi da će dobiti svoje dve sekunde, da će uhvaćene za ruke zahvatiti dve sekunde univerzuma o kom sanjaju. Pobuna je bila na pomolu. Crni ne bi oklevao da je uguši. Otpio je gutljaj i sakrio se blago.

Ti se boriš za prava radnika, reče na suvozačevom mestu prazna limenka koka-kole punoj. Uvek, bio je odgovor. Bratatatatatatatatata….!!! Odzvonilo je sa benzinske pumpe. Asfalt je skočio.

            Helikopter?

[1] Manipulacija. Ne! Hvala!!!

Velimir Popović (1986.), likovni umetnik i teoretičar umetnosti. Živi u Užicu.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu