BRUTALNI REALIZAM (redux)

Objavljeno:
BRUTALNI REALIZAM (redux)


I.

Poetry is news that stays news.

Ezra Pound

 

Poetry is the nude that stays nude.

William Logan

 

Očigledno sam u procesu pisanja ovog predgovora zasejao seme novog književnog pokreta: brutalni realizam, iako mi se književni pokreti čine kao veoma sumnjivi entiteti. Brutalni realizam postoji oduvek. Uvek kada se neko direktno ogolio rečima, kada je rekao nešto što ne bi smeo, ili priznao nešto neviđeno, praktikovao je brutalni realizam. Izmislio sam ga da bih mogao u ovom tekstu da govorim o mnogim različitim autorima i fiktivno ih uvrstim u isti pokret, samo zbog toga što živimo u istom vremenu i zato što povremeno objavljujemo u istim časopisima. Izmislio sam ga da bi nas možda na ovaj način lakše prošetao po širokoj bivšoj domovini i da bih pokazao kontinuitet nove literarne generacije, obzirom na to kako pokušavaju da nadjebu žamor, jezik birokrata, diktatora i dželata. Tako sam izmislio da je ono, što nas povezuje težnja za brutalnim realizmom, koji ima otvoren smer i nejasno definisane kretnje jezika, i koji teži neposrednom izrazu slobode jezika.

Mislim da najdublje reže otkriće koje pesmu definiše kao nešto što ne treba nikada da se kaže, na užas i na uzbuđenje s(r)amoć(t)e. Ne treba pri tom zanemariti virtuozna istraživanja i razvoj jezika, opuštanje govora kroz slavljenje komunikacije, posebnog oduševljenja nad oplođavanjem značenja. To ide najdublje, i to je ono što nas odvaja od starije generacije, ako ona zadovoljno lupeta kroz bedu površnosti vesele tuge jedne provincije, koja se pravi da je metropola. Koliko da se skinemo? Koliko nas boli kurac šta drugi misle (a posebno komisije, urednici i izdavači i ostali fiktivni drugi)? Da li govorimo o onom što nas zaista muči? Gde smo i kako se upisujemo u literarno polje? Kako upisujemo i reflektujemo savremenost? Kako nas savremenost upisuje? Da li upisujemo literarno polje ili stvarnu situaciju, iz koje pišemo, u to što pišemo? Da li se ikada otkrijemo? Do koje mere smemo zaista da se ispišemo i da sebi priznamo na koji način smo upisani u svet?

U svakom slučaju, pisanje te istovremeno otkrije i sakrije. Zašto ne bismo rizikovali i rekli sve, jer se to kao ne sme? Ono što osećamo da ne smemo? Ono što sanjamo i čega se najviše stidimo? Obično je istina ono što najviše boli, ono što nas najviše usrećuje, najviše zasmejava. Možda svako hoće, kroz to što piše, da se ufura, ili da utiče, ili da prenese neku važnu poruku (ili barem ono što zamišlja da je važno). To kako srčeš čaj, kako se voziš biciklom, kako se stiskaš po hladnim stanovima ili tamaniš pivo na filozofskim diskusijama, za mene sigurno nije najvažnije. Najvažnije za mene je otkriće i prenos krhkosti određene svesti u određenom trenutku kroz najmanje moguće cenzurisan mozak. Telo u akciji, koje sumnja, susreće, boli, želi da menja, vrišti: Pokušaj pomeranja svesti u ritmičkom mediju. Što je uvek tekst. Nema ništa pogrešno u tome da ti prevod jednih nije kul, a nije mi kul ako ništa ne rizikuju. Mnogo više kul mi je pokušaj ogoljavanja svesti, divlje priznavanje (ne)moći, rečima ukroćeno ludilo ekstaze, nego statično gruvanje bezizlazne sreće. Više volim eksces dijalekata, živ jezik, koji udara po samoćama, rešenjima i lupeta. Jezik, koji rizikuje, iako možda posustane. Jezik, koji isprobava i ne jebe pravopis. Jezik, koji prevodi doživljaje tela, koji neće da postane biznis, koji ne kalkuliše, nego reže kada reže, i to je to. Koji se ne trudi da bude lepo vaspitan, nego te posisa, ako hoće. Ili je miran, ako želi da bude miran. Koji je najsubverzivniji, kada je najintimniji i najkolektivniji, kad je potpuno individualan (što genijalno kaže Miklavž Komelj). Koji te odnese. Koji te bukvalno dodirne, jer proizvede realan efekat, fizičku reakciju kao što su smeh, oduševljenje, plač, ples, gruv. Koji napravi tvoju omiljenu kretnju, stecište svemira. Koji te pleše, piše, i dalje oplođava. Zato brutalni realizam, jer je verbalni prenos koji ima relane posledice. Jer pomeri tako da eksplodira ili implodira, i napravi prostor tako da pokaže da je svaka vrednost verbalno konstruisana vrednost, ničija i nepripadajuća, fluidna kao jezik, arbitrarna kao moć.


II.

Umetnosti počinju, rastu i nestanu, jer nezadovoljni ljudi probijaju svet službenih izražaja i idu preko njihovih festivala siromaštva.
Guy Debord

Uroš Prah je 2012.u literarno polje lansirao nežan dinamit, pesnički prvenac Preko sebe klizeći (Čezse polzeči, Centar za slovenacčku književnost).

Oni koji klize preko sebe smo mi, uhvaćeni i proterani kroz provincije velikih gradova ka konstantnom pobeđivanju sebe. Preko sebe klizeći je zbirka želje i otpora, i istovremeno intimna pisma ljudima naše generacije, koja se čitaju kao suverene ispovesti i duboki uvidi u neobične tipove savremenosti. Preko sebe klizeći je pisana iz čistoće, iz nedotaknute margine, gde možda najsnažnije i reprezentativno odjekuju stihovi: »Nisam to što ovde piše, već gde to vodi.« U ovim stihovima je sakrivena cela poetika i srž brutalnog realizma. Ja sam to kuda vodi ovo pisanje, znači brutalnom iskrenošću otvaram prostor, rušim pesmu i čistoću, zamahnem jasnim, preciznim rezom pitanja ili dijagnoze stanja, i postajem posledica čitanja. Za to što te napiše, a ostane nenapisano. Kako te napisano promeni. Ono što pesma stvarno prenese. Pesma je ono što pesma prouzrokuje. Ona je nevidljivo spajanje čitaoca sa tekstom, reči i mesa. Tu se nalazi njena sloboda, otvorenost i nemogućnost da se ona svede na jednoznačnost mogućih ideoloških mahinacija. »Koliko dubok treba da bude rez (…), da bi išao do mesa?« (Raslojavanje). To je cilj brutalnog realizma. Rečju, koja se zariva u meso, doći do mesa, uticati na meso, uznemiriti telo. Da se oseti dokle može da se ide, do kuda, do same granice čoveka, jezika, izgovora, a time i politike. Monika Vrečar je sve svoje intimne podatke rasejala po javnosti. Pozovi je, usamljena je. Godine 2012 je izdala pesme Počećemo kada budeš spremna (Demo) i zbirku proze Ko je unajmio sunce (Lud Šerpa). Čitajući knjigu Ko je unajmio sunce, imam fleševe Anais Nin i Bukovskog, koji nesramno pišu o svojim savremenicima, ne krijući previše njihov identitet. Ovo je pokušaj da se prenese život koji se živi, pokušaj koji osvetljava interesantne paradokse, kao što su: Ljudi imaju zakone protiv toga, što je već paradoks samo po sebi. Na primer, ne možeš da upotrebiš nečiji život. Mimezis je u stvari zabranjen. Ne smeš bukvalno da preslikaš stvarnost, sve dok su ljudi, koje preslikavaš, još uvek živi. Mislim, ne bez njihove dozvole. Ili da se prepoznaju u materijalu. Očigledno postoje neki razlozi za to. Ti zapravo ne smeš da izveštavaš o istini ukoliko time nekog povređuješ. A ako nikog ne »povrediš« to onda više nije istina. To je paradoks, koji otvara brojna pitanja o prirodi vlasništva. Da li iko može da poseduje trenutke koje je proživeo sa drugima? Kome pripada percepcija? Da li možeš da kažeš da je tvoj život zaista tvoj život? Da li se osećaš zloupotrebljenim, ako te tvoj ljubavnik sleš ljubavnica opiše i priču izda ili pročita pred publikom nepoznatih sleš poznatih ljudi? Da li se osećaš kao da ti je ukrao život?

Pitanje naracije kao naracije moći. Takođe izvan strukture priče, već kao sam glas, kao realizacija svog specifičnog rasta. Još nije bilo čoveka na zemlji, koga ne bi moć omamila, kaže Ramajana. To je dobra priča. Dok ovo pišem, imam u mislima destrukturisanje struktura moći u kratkim pričama Jasmina B. Freliha, koje uvek čitaš dvaput, triput – što ukazuje (neposrednoili posredno) na smisao umetnosti (ili većine ljudskih aktivnosti) kao dematerijalizacije nasilja (prosto po Tesli). Jasmin B. Frelih dobitnik je nagrade za najbolji književni prvenac Na/pol (2013), a njegove lucidne kratke priče već su godinama ranije najavile, da se ovde radi o majstoru fabule koji sa brutalnom snagom stvara savremenu priču koja preigrava teme mladosti, mogućnosti i motive revolucije, moći, karnevala, istorije i mračnog izvora svesti sve dok ne ostvari stanje pulsiranja u kojem tekst vibrira neponovljiv užitak kojeg nije nikada dosta. Karlo Hmeljak je hteo da slomi jezik, dok ga je jezik lomio, ali ga nikada nije slomio. Jezik traje, čovek se lomi pod jezikom i iza jezika, ali smisao iskustva tačno tako šokantno prenosi u linijama tih ruku. Kada piše mostove, koji se usput ruše, kada slika jedra, koja usput oduva. Tu je neka nova vitalnost direkcije, suprotstavljanje, forza, smeh volje, direktno i nežno, tvrdo, polifono i ispravno.

Brutalni realista zna da su naši životi potencijalna fikcija. Brutalni realista zna: ko kapira mehanizme jezika, kapira osnovu svakog ekonomskog sistema. Brutalni realista zna da ima probleme i da hoće da ih reši kroz umetnost. Zna da treba da nadjebe dosadu, a ne da liturgično slavi minimalne stvari. Zna da je nežnost najbrutalnija. Zna da je napisan čežnjom kao grafiti pod vijaduktima. Brutalni realista nije »brutalni konformista«, nego brutalni adaptista. Brutalni realista ne razume, neće da razume. Ni mafiju, niti provalije između nas. Na kraju reč podnosi svet.

To mi se čini kao nova paradigma. Mimezis svesti u trenutku pisanja. Ne mimezis stvari: mimezis percepcije. Direktno bavljenje ne samom stvari, već percepcijom u trenutku bavljenja. Nešto što ne sme nikada da se kaže. Ritmična organizacija jezika verbalno.

Nasilje koje bardovi odjebu dok kuckaju po tastaturi. Ovaj zapis. Živ. Koji dom. Zamenjuje.

Pesma je prostor koji zauzimaš. I papir je beskonačan.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu