BOŽIJA VOLJA PO BOŽIJIM LJUDIMA

Objavljeno:
BOŽIJA VOLJA PO BOŽIJIM LJUDIMA

Na svedenom tekstualnom prostoru Božije volje pružena je, istodobno, i vanredno široka, i antropološki dubinska, vivisekcija pedesetak ljudskih sudbina na okrajcima zbivanja i pri završnim taktovima II svetskog rata

Đorđe Kadijević: Božija volja, Orfelin, Novi Sad, 2016


Đorđe Kadijević je, neosporivo, živi klasik srpske kinematografije, neko čiji je režiserski opus zlatonosni majdan: počevši od ,,crnotalasnih“ Praznika i Pohoda, preko istorijskih dramatizacija, filma Karađorđeva smrt i serije Vuk Karadžić, do pokaznih vežbi u pogledu promišljene adaptacije (klasičnih) literarnih predložaka – Čudo, Leptirica, Štićenik, Sveto mesto. Budući već decenijama onemogućen da snima, što se simbolički da predstaviti fiokom krcatom sa nerealizovanim scenarijima, ovaj maj(stor)-esteta morao se, jer to je hibris autorstva, naposletku obreti u drugom stvaralačkom medijumu.

Na svedenom tekstualnom prostoru Božije volje pružena je, istodobno, i vanredno široka, i antropološki dubinska, vivisekcija pedesetak ljudskih sudbina na okrajcima zbivanja i pri završnim taktovima II svetskog rata. U tome bi se već ogledala tematska inventivnost Kadijevićevog proznog ostvarenja, uzevši u obzir da ono ne pripada tzv. ,,literaturi holokausta“ – premda je minus-prisustvo Jevreja i Cigana među epizodistima već po sebi simptomatično – odnosno, imajući u vidu aktuelni produkcijski trenutak – 100-godišnjica Velikog rata i, posledično, pomalo pomodni nalet književnih dela koja ga obrađuju. Naravno, ratni ambijent Kadijeviću ne služi zarad problematizovanja tekovina revolucije, niti kao povod da se prekrajaju ideološko-političke ,,krive Drine“, već kao svojevrsna ,,obilaznica“ da se traga za onim ,,ljudskim, odviše ljudskim“ i da se pokuša odgonetnuti (be)smisao postojanja. Na tom tragu, sameravanje duhovno-literarnih podsticaja moglo bi nas navesti na nepravedno skrajnuti Desničin roman-novelu Zimsko ljetovanje, s kojim Božija volja ima zajedničke sadržaoce u egzistencijalističkom svetonazoru koji je svojevrsni misaoni ures realističke pripovedne matrice u narativu bez glavnog junaka, pojedinim tematsko-motivskim momentima (recimo: periferijsko sagledavanje rata, sameravanje binarnih opozicija seoskog/malovaroškog i urbanog), kao i u vanrednoj veštini poetske kompresije, usko povezanoj sa anti-epskim pristupom događanjima.[1] Obojici, dakle, II svetski rat služi kao svrsishodna podloška na koju prirodno naležu vijci haosa i apsurda i prelivaju se po ,,patuljastim životima“ epizodista; kao što im je, takođe, inherentna tendencija da rat posmatraju tako što će hotimično (ne i kukavički!) prenebregnuti ideološki predznak i crno-belu dihotomičnost. (Zlo, poput dobra, nikada ne bira ,,stranu“, individua svojevoljno prilazi obadvoma, pa tako odgovornost i krivica jedino i mogu opstojavati na pojedincu i njegovom samo-opredeljenju – u čemu bi se mogla sadržati ironijska komponenta Kadijevićeve naslovne sintagme.) O tome, na primer, znakovito govore deonice o bestijalnosti četnika Kamidžorca (istoimena crtica i ,,Dinka“) ili priča o numinoznoj pojavi četničkog dželata Manole (,,pozajmljenom“ iz filma Praznik), odnosno, pojedine storije o njegovim birokratizovanim ,,crvenim“ ipostasima, Ratku i Rajku, poglavito u epizodi ,,Šunjevarić“, kao i između ostalog, povesno protivslovlje tzv. ,,savezničkog“ bombardovanja Beograda koje je u fonu nekolikih mikro-sižea. Kontramera ilustrovanom bile bi narativne minimalije ,,Caca“ i ,,Majka“, te izuzetna epizoda o plemenitosti, obojena crno-prkosnim humorom direktno uperenog u lice smrti i očekivanom pilulom ironije na njenom koncu – priča ,,Marko“.

Božija volja svojevrsna je literarna suma rediteljeve ,,crnotalasne“ trilogije[2] u kojoj će svaki iole upućeniji čitalac domaće tradicije prepoznati dijalog sa Stankovićevim Božjim ljudima i, shodno tome, inim poetičkim,,sagovornicima“ ove znamenite knjige. Za ovu priliku, sa željom da poetičke koordinate Kadijevićevog dela preciznije omeđimo, umesno je spomenuti apartnu Nastasijevićevu Hroniku moje varoši, ali i žanrovski melanž Miodraga Bulatovića Vuk i zvono. Moglo bi se reći da Kadijević stišava intenziviran patos pisca Nečiste krvi, ,,pripitomljava“ Bulatovićevu grotesknost, podižući, pri tom, liniju rakursa za koju lestvicu više, dok, sa treće strane, niveliše nastasijevićevsku lingvo-stilističku razbokorenost, otvarajući se prema govorno-izražajnoj presnosti ,,proze novog stila“.[3] (Zato nas ne iznenađuje što se, u skorašnjem intervjuu indikativnog naslova ,,Бруталне слике настале из гнева“, komentarišući sopstvenu leksičku ,,sirovost“, Kadijević u estetičko-jezičkom pogledu nedvosmisleno distancira prema dvojici posve paradigmatičnih postmodernističkih književnika, Pavića i Albaharija.)[4] Ram Kadijevićevog romana-mozaika poseban je po tome što se ne nahodi na povlašćenim mestima izravno imenovanog prološkog i epiloškog fragmenta, mada segmenti ,,Pauk“ i ,,Prota Grujić“ nipošto nisu nasumični – prvi je višeslojna metafora iščekivanja, straha, batrganja i obogaljenosti, data iz dečije vizure, ali koja se može odnositi na svakog nahodećeg protagonistu; dok se u poslednjoj epizodi, prelomljenoj kroz lik značajno bogatijeg životnog iskustva – koji u sebi sintetiše ,,jovovski“ senzibilitet i rezon Mitje Karamazova, kafkijanski osećaj stida i fra-Petrov vedri pesimizam, a koga put u auto-ironijskom obrtu vodi na lokalno groblje i nazad − vrhuni metafizička ambivalencija čitave knjige. Pisac, dakle, ne pribegava klasičnoj strategiji uobručavanja, već dopušta da se okvir u manjoj ili većoj meri kondenzuje iz svake priče/crtice ponaosob, te, iako se tek poneke od njih uzajamno dodiruju, u konačnom obračunu smatramo da tvore koherentnu fabulu ili, ako hoćemo, celovit ,,panoptikum“. Duga geneza ove ratne ,,ljudske komedije“[5] istovremeno otkriva specifičnost fabulativnog ustrojstva, jer se, hipotetički, stalnim umetanjem novih i novih mikro-povesti može dobaciti do sadašnjeg trenutka, ali, što je takođe važno, i stvaralačke umešnosti. Kadijević, naime, zna i gde i kako treba da zaustavi narativni zamah, upravo zato što nas govor o tome ,,kakvi smo bili“ vodi do sagledavanja onoga kakvi i zašto smo takvi sada − totalitet na svega 180 stranica! U svakom slučaju, integrativni faktori ovih Kadijevićevih blic-fikcija u zagrljaju romana postoje. Pronalazimo ih u duhovno-palanačkoj klimi na potezu Rucka-Umka-Beograd, u prevratnim godinama/mesecima II svetskog rata, tom svojevrsnom galimatijasu ljudskih sudbina kada ,,selo osvaja grad“, a zversko, uglavnom, nadvladava čovečno. Svakako, kohezivni činilac je i osobeni ,,pokretljivi“ autorski pripovedač, suvereni delilac i zamenjivač uloga (ponekad i gramatičkih ,,maski“), istodobno i uživljen (zoom-in) i bezinteresan (zoom-out) u odnosu na svoje marginalizovane (anti)junake, koji, pričajući o njihovim životima, simpatetički udeo uglavnom prepušta recipijentu – mada se može učiniti da je i sam podložan volji nekog ili nečeg od njega viš(nj)eg.

Ono što je kod Kadijevića režisera nekad bilo ležerno ,,meandriranje“ kroz filmske žanrove (ratno-egzistencijalna drama, istorijski film, horor, crna komedija), sada je suverena šetnja kroz prozne vrste (narativna minimalija/fleš-fikcija, crtica, (kratka) priča, pripovetka, novelistički venac, roman-mozaik ili fragmentarni roman), stilske registre i narativne postupke – od lirsko-meditativnog ,,Zabata“, intertekstualnog uživljavanja u Dostojevskove Zapise iz podzemlja (,,Liza“), epistolarnih amoralija (,,Rale“ i ,,Vlada“), scenarističko-dijaloški fakturisanog ,,Kamidžorca“, mikro-biografija niščih, telesno i duševno obeleženih (takvi su ovde maltene svi, ali recimo: ,,Ćunta“, ,,Ćoronjora“, ,,Somange“), erotičke fantazmagorije (,,Crna baba“), folkorne fantastike (,,Milenija“), mrsno-apsurdne priče (,,Ljiljana“), groteskne anegdote (,,Minja“, ,,Conja“), brojnih ratnih satira (,,Nikola“, ,,Šunjevarić“), etičkih etida i narativa sa novelističkom oštricom ili vic-poentom (Vujančev smeh i dalje nam odzvanja)… no, katalog je popriličan i ovim nabrajanjem neiscrpljen.

Zbog svega toga na koncu i možemo reći da je ,,književni transfer“ Đorđa Kadijevića, koliki god gubitak za srpski film, čist ćar za domaću literaturu. Stoga pomno iščekujemo da renomirani umetnik nastavi sa pospremanjem radnog stola. Jer to je dar autorstva koje ne sumnja u sebe, pa zato i ne poznaje ,,tuđe“ medijume.

[1] Epopejična rekapitulacija, načelno, podrazumeva prikaz žižnih tačaka ratnih zbivanjiva, i sledstveno, iziskuje obimniju narativnu oplatu.Valjalo bi pogledati koliko su stranica u tako dalekosežnim zahvatima potrošili Ćosić, Lalić ili, pak, Davičo, a potom se zapitati u kojoj su meri u takvim pregnućima zaista i uspeli.

[2] Videti podsticajan pogovor Dejana Ognjanovića, ,,Bačenost u tuđinstvo sveta“, str. 192.

[3] U karakternom pogledu jedan od Kadijevićevih epizodista ,,mecav je ko pička“, prilikom opisa kiše ,,nebo se cedi ko slina“, sa maltene svake strane iskre dobro pogođene, a već pomalo zaboravljene, sočne ,,narodske“ reči, recimo: šiljokuran, karakušljiv, šašavluk, skanjerati se, jajara, zevzečiti, džedžiti i sl,  mangupski oživljeno deluju i pojedini nadimci, tipa Ćoronjora ili Somange.

[4]http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:634539-Djordje-Kadijevic-Brutalne-slike-izrasle-iz-gneva

[5] Prema Ognjanovićem rečima, Božija volja je značajno dopunjena i redigovana verzija knjige Kraj rata, nastale od nerealizovanog scenarija, str. 192.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu