170 ROMANA ZA DRUGA NIN-A

Objavljeno:
170 ROMANA ZA DRUGA NIN-A

Nijedna važna nagrada u bilo kojoj oblasti umetnosti ili nauke ne ide bez neke vrste skandala i/ili kontroverze. To ih, naposletku, i čini važnim. Činjenica da ne možemo da prestanemo da hvalimo jedne i kudimo druge kandidate, upravo je ono čime se nagrada hrani. Njena slava raste u zavisnosti od jačine buke koju izaziva

Kao što je bio slučaj sa poslednjom Nobelovom nagradom za književnost koja je, po mom mišljenju zasluženo, otišla u ruke Boba Dilana, ili sa Bukerom koji je pripao Polu Bitiju za roman Rasprodaja, tako je i najveća srpska književna nagrada, Ninova, pripala autorki Ivani Dimić za roman Arzamas i to je, prema očekivanjima, izazvalo velike i žučne rasprave. Ne samo zbog toga što je dobitnica relativno nepoznato ime u javnosti (ovo je naravno netačno), već i stoga što je njen roman bio „jednakiji“ među nezanimljivim i ispodprosečnim nominovanim romanima iz užeg izbora. Može se reči da je 2016. godina prosto bila siromašna kad je reč o najprestižnijem književnom žanru, ali šta onda reći na činjenicu da je petočlani žiri primio tačno 170 uvezanih tekstova koji se, makar načelno, izdaju za romane. Istovremeno, može se tvrditi i sledeće: ukoliko je Arzamas najboji roman objavljen na srpskom jeziku (što je conditio sine qua non Nagrade) u 2016. godini, onda su čitaoci u priličnoj nevolji, jer nešto veoma nije u redu.

Ipak, neću da razbijam glavu i cepam dlaku načetvoro baveći se argumentima za i protiv ovog ili bilo kojeg drugog romana, (dovoljno je pogledati ono što je Ivan Velisavljević napisao o Arzamasu) već ću pokušati da dam neke generalne primedbe o sistemu nagrađivanja. Ipak, za početak trebalo bi nešto da razjasnim – nijedna važna nagrada u bilo kojoj oblasti umetnosti ili nauke ne ide bez neke vrste skandala i/ili kontroverze. To ih, naposletku, i čini važnim. Činjenica da ne možemo da prestanemo da hvalimo jedne i kudimo druge kandidate, upravo je ono čime se nagrada hrani. Njena slava raste u zavisnosti od jačine buke koju izaziva. Pokušajte da pomislite samo na pisce koji nisu dobili Nobelovu nagradu ili Bukera, čak i Ninovu. Romani koje su sveojevremeno objavljeni u ediciji off-Nin jednako su, ako ne i značajniji za ovdašnju književnost od onih koji su nagradu dobili, uzeli lovu i neopisivo brzo potonuli u zaborav. Ukoliko mislite da nisam u pravu izvedite jednostavan eksperiment – pokušajte da osobu koju smatrate informisanom upitate ko je bio Sili Pridom. Siguran sam da niko u tom imenu neće prepoznati prvog dobitnika Nobelove nagrade za književnost dodeljene 1901. godine. Istovremeno, ne zaboravimo da je grof Lav Tolstoj živeo do 1910, a nikad nije bio ni blizu osvajanja ovog važnog priznanja.

Svi znamo da je nemoguće ispraviti prošle greške, ali bismo možda mogli da izbegnemo buduće. Evo nekoliko predloga s tim u vezi. Poznato je da je Ninova nagrada zamišljena kao nagrada kritike. Redakcija magazina imenuje žiri i tu počinju sve nevolje, jer se književna kritika u klasičnom smislu reči značajno promenila. Ona je, kao što svi nažalost vrlo dobro znamo, proterana iz današnjih mejnstrim medija ili je zamenjena propagandom. Usled ovakvog razvoja događaja preselila se na internet. Za sve zainteresovane čitaoce trebalo bi naglasiti da se pojavila nova generacija mladih, obrazovanih, besnih, elokventnih i vrlo argumentovanih kritičara koji imaju dovoljno hrabrosti da o literaturi govore istinito i s ljubavlju. Međutim, oni nisu dobrodošli u veoma konzervativan Ninov žiri. Zaista je zabrinjavajuća činjenica da nijedan/nijedna od članova/članica žirija nije mlađi/a od četrdeset godina. Nemam nikakav ejdžistički problem, ne sudim o ljudima na osnovu njihovih godina, ali u žiriju bi trebalo da se nađe makar neko ko pripada mlađoj generaciji. Mlađi znači manje konzervativan, odgovorniji, gladniji, ambiciozniji, drugim rečima znači da će makar razmena argumenata u okviru žirija biti žestoka. Istovremeno, mlađa osoba u žiriju otvara vrata nekoj vrsti revolucije ukusa. Jednako kao što je na vreme uočeno da je nedopustiv nedostatak žena u žiriju, tako bi trebalo učiniti i s mladim kritičarima. Argumentovano pitanje šta u žiriju traže profesori univerziteta koji s književnom kritikom nemaju baš nikakve veze ostavljam po strani, jer bi trebaloda  je samorazumljivo.

Količina romana koji se svake godine utrkuju postaje sve problematičnija. Ove godine bilo ih je 170, a unazad dve tri godine cifre su bile i veće. Ovi brojevi dovoljno govore sami za sebe, ali jasno je da svi romani ne mogu da budu pročitani od strane svakog člana žirija ponaosob, jer bi to značilo da bi u godinu dana trebalo da čitaju otprlike roman u dva dana. Čak i kad bi pristali na to, javlja se drugi problem – večina romana pristigne u redakciju Nina tek nakon Sajma knjiga, koji se, kako je poznato, održava svake godine u oktobru. U praksi to znači da bi članovi žirija trebalo da, u periodu od kraja oktobra do sredine decembra kada se konkurs zatvara, čitaju dva i više romana na dan. To je čak i fizički nemoguće. Zbog ovoga se dovodi u pitanje objektivnost nagrade. Bez obzira što je jasno da većina pristiglih tekstova zaista ne ispunjava ni osnovne kriterijume pismenosti, to ne znači da ne ostaje mogućnost da je žiriju nešto promaklo. Postoje dva načina da se ovo predupredi. Prvi bi bio formalan. Svaki pristigli roman bi trebalo da ispunjava određene kriterijume – uređivanje teksta, lekturu i korekturu, dizajn korica i prelom, tiraž, sve se to može uzeti u obzir pri kvalifikovanju za nagradu. Drugi način je da se dodela nagrade pomeri s januara na maj. To bi jednostavno dalo žiriju više vremna da pročita sve romane pristigle do kraja konkursa. Oni zaista ne bi mogli da pročtiaju više od pedeset-šezdeset romana, ali uz formalni kriterijum, cifra i ne bi bila veća.

Nisam od onih koji urlaju i zahtevaju pravdu koja zapravo i ne postoji. Uvek se može naći razlog za ljutnju, konačno tako je uvek lakše. Odlučio sam da budem konstruktivan i pokušam da razmislim o načinu da se stvari unaprede. Nikako ne treba smetnuti s uma da od kraja decembra do sredine januara, kada se čitav Ninov cirkus završava, književnost ponovo zauzima povlaštenu poziciju u javnosti, onu kakvu joj priželjkujemo, uprkos pitanju da li joj ona pripada. Čak i ako je taj period manji od mesec dana, trebalo bi da ga iskoristimo, da na njemu gradimo bolju medijsku budućnost za knjigu i čitanje. To nema nikakve veze s tim da li volite ili mrzite nagrađeni roman.

Vladimir Arsenić (1972) je književni kritičar i prevoditelj baziran u Zrenjaninu. Piše za brojne štampane i online medije, urednik je u časopisu Ulaznica te kući Partizanska knjiga

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu